Od socijalizma reda do civilizacijske skleroze

Povratak cikličnoj misli

Savremeni svet opsednut je idejom linearnog progresa. Od prosvetiteljstva nadalje, dominantna narativna struktura zapadne misli podrazumeva da tehnološki napredak, ekonomski rast i institucionalni razvoj idu ruku pod ruku s civilizacijskim usponom – da smo, ukratko, “sve bolji”. Međutim, dovoljno je samo zagrebati ispod površine ove optimističke sheme da bi se otkrio njen temeljni nedostatak: tehnološka sofisticiranost ne jamči ni moralnu zrelost ni društvenu koheziju.

Upravo zato dolazi do povratka onim misliocima koji su hrabro odbacili linearnu koncepciju istorije – Osvald Špengler, sa svojom organskom teorijom kultura (Špengler 1985, I: 29–45), i Platon, sa svojom teorijom političkih anakloza (kruženja režima) (Platon 1981, 562a–569c). Za njih, istorija nije put ka savršenstvu, već niz zatvorenih ciklusa: svaka kultura rađa se, raste, sazreva, stari i umire poput živog bića. Ono što danas promatramo nije vrhunac ljudskog dostignuća, već najava kraja – ulazak u onu poslednju, zimsku fazu svakog velikog ciklusa (up. Vico 1996, 143–150, o corsi e ricorsi).

Teza ovog rada glasi: Savremeni svet, bez obzira na ideološke podele na Istok i Zapad, ulazi u završnu fazu ciklusa – u “predvečerje tiranije”. U toj fazi, rigidnost sistema prestaje biti puka karakteristika i postaje jedini način očuvanja moći. Ono što nazivamo “stabilnošću” zapravo je civilizacijska skleroza – otvrdnuće društvenog organizma koje prethodi njegovom konačnom slomu.

Špenglerov “Pruski socijalizam” kao etički koren

Da bismo razumeli današnju konfiguraciju moći, moramo se vratiti na jedan od najčešće pogrešno shvaćenih pojmova u istoriji političke misli – na Špenglerov “pruski socijalizam”. Za razliku od marksizma, koji socijalizam definiše kroz prizmu klasne borbe, ekonomske distribucije i materijalističke dijalektike, Špengler nudi radikalno drukčiji pristup.

Pruski socijalizam, kako ga on razvija u delu Prusstvo i socijalizam (1919), nije ekonomska doktrina već etički stav. Njegove temeljne vrednosti nisu jednakost i redistribucija, već dužnost, disciplina i hijerarhija. “Socijalizam”, piše Špengler, “znači organizaciju, ne većinu. Znači da svi pojedinci služe celini, da celina ima pravo na pojedinca” (Špengler 1993, 24–25). Ovo je radikalno suprotstavljanje engleskom liberalnom individualizmu i njegovom najvišem izrazu – akcionarskom društvu, gde sve postaje roba, a čovek tek jedan od faktora proizvodnje.

Najvažniji aspekt Špenglerovog socijalizma jest primat države nad ekonomijom. Dok marksizam vidi državu kao instrument buržoazije, a liberalizam kao noćnog čuvara, pruski socijalizam državu postavlja iznad svih partikularnih interesa – uključujući i kapital. “U borbi između novca i krvi,” kaže Špengler, “krv je ta koja uvek pobeđuje na kraju” (Špengler 1993, 57). Time se uspostavlja hijerarhija: politička volja stoji iznad diktata tržišta.

Ovaj koncept rađa metafizičkog radnika – čoveka koji rad ne shvata kao sredstvo za sticanje ili kao klasnu borbu, već kao oblik služenja višem organskom jedinstvu. Rad je, u tom smislu, sličan vojničkoj dužnosti: bezličan, strog, ali ispunjen smislom koji prevazilazi individualnu egzistenciju. Upravo taj etos – a ne materijalno obilje – Špengler vidi kao pravu suštinu socijalizma.

Danas je Špenglerov ideal metafizičkog radnika izopačen u dve karikature: na Zapadu, “korporativni vojnik” koji radi za akcionarsku vrednost umesto za zajednicu; na Istoku, “partijski kadar” koji služi ne organskoj celini već birokratskoj mašini koja je izgubila svaki transcendentni cilj. U oba slučaja, rad više nije služenje – on je puko preživljavanje (up. Han 2015, 41–43, o izopačenju rada u neoliberalizmu).

Platonova anakloza: Put ka tiraniji

Dok Špengler daje organski okvir, Platon nudi političku mehaniku ciklusa. U VIII knjizi Države, Platon opisuje anaklozu – kruženje političkih režima – koja počinje aristokratijom (vladavinom najboljih), preko timokratije (vladavine časnih), oligarhije (vladavine bogatih), demokratije (vladavine slobodnih), da bi završila u tiraniji (Platon 1981, 544c–569c). Ključna je, međutim, tranzicija iz demokratije u tiraniju – ona je i najiznenadnija i najnasilnija.

Za Platona, demokratija nosi u sebi seme vlastitog uništenja kroz preteranu slobodu. Kada sloboda postane apsolutna, kada svaki pojedinac živi kako hoće, a zakoni postanu predmet pregovaranja, demokratija se pretvara u haos. “Preterana sloboda, kako se čini, ne pretvara se u ništa drugo do u preterano ropstvo”, upozorava Platon (Platon 1981, 563d–564a). Jer, kad građani izgube sposobnost samodiscipline i poštovanja prema autoritetu utemeljenom na mudrosti, oni počinju čeznuti za autoritetom utemeljenim na sili.

U tom haosu nastaje specifičan politički tip – ono što bismo mogli nazvati hirurgom. To je figura koja se pojavljuje kao spasitelj: obećava red tamo gde vlada zbrka, sigurnost tamo gde preti nasilje, jednostavnost tamo gde je proceduralna složenost postala paralizirajuća. Narod, umoran od beskonačnih rasprava i političke fragmentacije, dobrodošlicom pozdravlja onoga koji će “pročistiti” sistem – makar skalpelom.

Psihologija tiranije, međutim, nezaustavljivo prolazi kroz vlastitu transformaciju: od zaštitnika do despota. Platonski uvid je da tiranija nije jednostavno povratak autoritetu – već degeneracija autoriteta. Prelaz nije iz slobode u red već iz slobode u paranoju. Tiranin koji je uzjahao na talasu narodne podrške ubrzo otkriva da nikome ne može verovati; svaki prijatelj je potencijalni izdajnik, svaki savetnik suparnik. Moć koja je trebala biti čvrsta ruka mudraca postaje drhtava ruka opsednutog (Platon 1981, 565d–566c).

Fenomen savremene “skleroze” moći

Danas smo svedoci fascinantnog fenomena: dva naizgled suprotstavljena politička sistema – autoritarni Istok i liberalni Zapad – pokazuju istu temeljnu patologiju: rigidnost. Razlika je samo u uzroku i manifestaciji.

Kina predstavlja možda najbolji moderni primer Špenglerovog “cezarizma”. U Špenglerovoj shemi, cezarizam je poslednja faza civilizacije – faza u kojoj novac, nakon što je digao najviše svetove, na kraju biva poražen od političke sile koja se oslanja na “krv” (biološku, demografsku i teritorijalnu stvarnost) (Špengler 1985, II: 556–570). Današnja Kina je trijumf kolektivizma i države nad novcem, ali ne u marksističkom smislu – već u špenglerovskom: partijska birokratija uspela je ukrotiti kapital, ali po cenu potpune suspenzije individualne autonomije. Digitalni nadzor, sistem društvenog kreditnog rejtinga i centralizacija moći u rukama malobrojnih nisu puka tehnološka rešenja – oni su hirurški zahvati na društvenom organizmu koji više ne veruje svojim udovima (up. Land 2022, 45–48; Han 2015, 79–83).

No, zanimljiviji je slučaj Zapada. Liberalne demokratije nisu pale pod tiranina s crnom uniformom – one su, naizgled, ostale verne svojim procedurama. Ali upravo je ta vernost procedurama postala njihova skleroza. Zakoni su toliko složeni, provere toliko brojne, veto-tačke toliko razbacane da sistem više nije u stanju donositi odlučne poteze. Birokratija koja je trebala štititi građane od samovolje sada guši svaku značajniju promenu. Još je Taine u analizi Francuske revolucije pokazao kako birokratska centralizacija pretvara živo društvo u mrtvu mašinu (Taine 1951, II: 188–205). Liberalni sistemi postaju jednako kruti kao i autoritarni – samo što je njihova rigidnost reaktivna (“ne možemo zato što nas procedura sprečava”) umesto proaktivne (“ne možemo zato što nam centar naređuje”).

Tu dolazimo do zakona entropije koji nadahnjuje ovaj rad: svaki sistem koji prestane biti kreativan – koji više ne proizvodi nove vrednosti, nove ideje, nove oblike života – pretvara se iz Kulture u Civilizaciju. A civilizacija je, po Špengleru, mehanička, hladna, okrutna. To je faza u kojoj se umesto hramova grade neboderi, umesto pesama pišu pravila, umesto zajednice nastaje masa (Špengler 1985, I: 325–340). Rigidnost, tvrdimo, nije znak snage – već odbrambeni mehanizam starosti sistema koji pokušava da zamrzne vreme.

Večiti povratak istog (Analiza ciklusa)

Zašto se ovi ciklusi ponavljaju? Zašto uspešne civilizacije uvek završavaju na isti način – u otvrdnuću i propadanju? Odgovor leži u onome što bismo mogli nazvati paradoksom uspeha.

Akumulirano bogatstvo i sigurnost, koje su civilizaciju izgradili, u njenoj kasnoj fazi postaju uzrok njenog kvarenja. Prva generacija gradi, druga uživa, treća urušava – narodna poslovica sadrži dublju istinu. Biološka snaga naroda, ona iskonska sposobnost za žrtvom, disciplinom i zajedničkim ciljem, neminovno opada kako raste materijalna sigurnost. U mekoći obilja, iščezava ona oštrina koja je oblikovala karakter. “Krv” slabi, “novac” jača – sve do trenutka kada novac postane jedina vrednost (Špengler 1993, 58–60).

To nas dovodi do gubitka mita. Svaka velika kultura počivala je na temeljnom mitu – religijskoj ili herojskoj priči koja je životu davala smisao izvan materijalne egzistencije. Egipatski mit o Ozirisu, grčki mit o herojima, rimski mit o Rimu večnom (Vico 1996, 67–74). Kada mit umire, ono što ostaje jest čisti materijalizam – a materijalizam, iako pragmatičan u kratkom roku, nema odgovor na pitanje “zašto vredi živeti i umreti za ovu zajednicu?” To je uvertira u smrt civilizacije (Špengler 1985, II: 503–510).

Postavlja se, međutim, pitanje koje Špengler nije mogao predvideti: može li tehnologija učiniti tiraniju večnom? Digitalni zidovi, algoritmi za predviđanje ponašanja, sistem nadzora bez izuzetaka – stvaraju li oni mogućnost za “beskonačnu zimu” civilizacije, za sklerozu koja nikada ne prelazi u smrt već traje kao večno, hladno, mehaničko postojanje? Odgovor je verovatno negativan. Biološki zakoni – starenje, umor, izumiranje – jači su od algoritama. Algoritam može održavati sistem, ali ne može proizvesti novi život. A bez novog života, najsofisticiraniji sistem postaje samo lepo uređena grobnica (up. Land 2022, 67–71; Han 2015, 91–95).

Ovdje se postavlja pitanje koje Špengler nije mogao predvideti: šta kada tehnologija ne samo da prati ciklus, već ga pokušava zamrznuti? Današnji digitalni nadzor nije puko oruđe tiranije – on je pokušaj da se biološko vreme zameni algoritamskim. Algoritam ne stari, ne umara se, ne gubi entuzijazam. Sistem društvenog rejtinga, prediktivno policijsko delovanje, automatizovana kontrola ponašanja – sve su to mehanizmi ‘veštačkog održavanja života’ civilizacije koja bi, po prirodnom toku, već trebala ući u fazu propadanja. Ali da li je takvo održavanje moguće dugoročno? Iskustvo Sovjetskog Saveza, kasnog Rimskog Carstva, pa i Kine dinastije Qing govori suprotno: tehnološka kontrola može usporiti, ali ne i zaustaviti entropiju. Algoritam nije Bog; on nema odgovor na pitanje ‘zašto vredi umreti za ovaj sistem?’ A bez tog odgovora, i najsavršeniji sistem postaje samo lepo uređen zatvor koji čeka svoj beg (up. Han 2015, 101–105).

Sumrak i novi početak

Dijagnoza koju ovaj rad nudi jest sumorna, ali – nadamo se – ne i nihilistička. Mi živimo u zimskoj fazi istorije. Ne u smislu doslovnog kraja sveta, već u smislu završetka jednog velikog ciklusa – onoga koji je započeo s renesansom, prosvetiteljstvom i industrijskom revolucijom. Ono što dolazi nije novo prosvetiteljstvo, već ono što su drevni nazivali “predvečerjem tiranije” – vreme velikog uprošćavanja, čvrstih ruku i procedura koje se više ne propituju.

Ali ovde treba biti precizan: rigidni sistemi se ne menjaju, oni se lome. To je zakon podjednako primenljiv na smrtna tela i na besmrtne civilizacije – ili bar one koje to misle da jesu. Skleroza nije stanje koje se može lečiti – ona je pred-smrtno stanje. Ono što dolazi nakon loma nije još jedan maksimalistički pokušaj “spašavanja” starog, već – konačno – prihvatanje da je stari ciklus završio.

Najbolje oslikava taj “špenglerovski” osećaj:

“Već je opasnost tako velika, za svakog pojedinca, svaku klasu, svaki narod, da je svako gajenje bilo kakve iluzije zaista pogubno. Vreme se ne da zaustaviti; nema pitanja o razboritom povlačenju ili mudrom odricanju. Samo sanjari veruju da postoji izlaz. Optimizam je kukavičluk. Rođeni smo u ovo vreme i moramo hrabro ići putem do kraja koji nam je suđen. Nema drugog načina. Naša dužnost je da istrajemo na izgubljenom položaju, bez nade, bez spasa, kao onaj rimski vojnik čije su kosti pronađene ispred vrata u Pompeji, koji je, tokom erupcije Vezuva, umro na svom položaju jer su zaboravili da ga zamene. To je veličina. To znači biti punokrvan. Časni kraj je jedino što se čoveku ne može oduzeti.” (Špengler 2017, 56; prema engleskom izdanju 2016)

Jedina uteha je ova: svaki završetak jednog ciklusa priprema tlo za neko buduće, još daleko proleće. Njega nećemo videti mi. Ni naša deca. Ali kao što je nakon pada Rima trebalo gotovo hiljadu godina da se iz pepela podigne novi svet, tako će i današnja civilizacijska zima – svojom hladnoćom – sačuvati seme koje će jednom ponovo niknuti. Do tada, ono što preostaje jeste istrajnost: ne herojska borba protiv nužnosti, već tiha, gotovo stoička vernost onome što jest – bez iluzije da možemo usporiti ili zaustaviti geometriju sudbine.

“U borbi između novca i krvi, krv je ta koja uvek pobeđuje na kraju.” (Špengler 1993, 57)
“Preterana sloboda, kako se čini, ne pretvara se u ništa drugo do u preterano ropstvo.” (Platon 1981, 563d)
“Rigidnost nije znak snage, već odbrambeni mehanizam starosti sistema koji pokušava da zamrzne vreme.” (autor)

Literatura

1. Špengler, Osvald. Propast Zapada: Obrisi morfologije svetske istorije, tom I–II. Preveo s nemačkog Aleksandar I. Spasić. Beograd: Srpska književna zadruga, 1985. (Original objavljen 1918–1922.)
2. Špengler, Osvald. Prusstvo i socijalizam. Preveo s nemačkog Milan Subotić. Beograd: Filip Višnjić, 1993. (Original objavljen kao Preußentum und Sozialismus, München: C. H. Beck, 1919.)
3. Špengler, Osvald. Čovek i tehnika: Prilog filozofiji života. Preveo s nemačkog Marko Cigar. Beograd: Pravoslavna reč, 2017. (Original objavljen kao Der Mensch und die Technik, München: C. H. Beck, 1931. Citat prema engleskom izdanju: Man and Technics, prev. Charles F. Atkinson, London: Routledge, 2016, str. 56.)
4. Platon. Država. Preveo s grčkog Albin Vilhar. Beograd: BIGZ, 1981. (Original napisan ≈375. g. pr. Kr.)
5. Platon. Zakoni. Preveo s grčkog Milenko S. Vuković. Beograd: Dereta, 2004. (Original napisan ≈360–347. g. pr. Kr.)
6. Taine, Hippolyte. Poreklo savremene Francuske, tom I–III (u pet knjiga). Preveo s francuskog Ivan Večerina. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske, 1951–1952. (Original objavljen kao Les Origines de la France contemporaine, sv. 1–11, Paris: Hachette, 1887–1894.)
7. Vico, Giambattista. Nova znanost. Preveo s italijanskog Divna Čosić. Beograd: Plato, 1996. (Original objavljen kao Principi di scienza nuova, Napulj, 1744 – treće, konačno izdanje.)
8. Land, Nick. The Dark Enlightenment. London: Imperium Press, 2022. (Originalni esej objavljen 2012–2013.)
9. Han, Byung-Chul. Psihopolitika: Neoliberalizam i nove tehnike moći. Preveo s nemačkog Ivan Kosić. Beograd: Fedon, 2015. (Original objavljen kao Psychopolitik: Neoliberalismus und die neuen Machttechniken, Frankfurt am Main: S. Fischer, 2014.)