Esej o tome kako su zatvaranje rudnika u Britaniji, Dengove reforme u Kini i uspon veštačke inteligencije oblikovali svet 2026. godine – i šta to znači za budućnost obrazovanja, slobode i ljudske kreativnosti
I
Sećate li se rudara? Onih ljudi sa crnim licima koji su izlazili iz okna sa kacigama na kojima su imale fenjere, koji su pevali pesme o solidarnosti i dizali prašinu na sindikalnim skupovima? Njih više nema. Ne samo u Britaniji, nego u celom zapadnom svetu. Nestali su kao da ih nikada nije ni bilo, progutani u istorijskom procesu koji se najčešće opisuje kao “nužna tranzicija ka postindustrijskom društvu”.
Ali šta ako ta tranzicija nije bila ni nužna ni prirodna? Šta ako su rudari žrtvovani ne zato što je ugalj postao nepotreban, već zato što je trebalo stvoriti svet u kome je kapital važniji od rada, finansije važnije od proizvodnje, a apstraktni derivati važniji od stvarnih resursa?
Ovo nije teorija zavere. Ovo je hladna analiza istorijskih procesa koji su se odvijali pred našim očima, ali ih nismo prepoznavali jer smo bili zarobljeni u onome što se zove Overtonov prozor – onaj uski raspon ideja koje društvo u datom trenutku smatra prihvatljivim za javnu raspravu. Godine 1980. bilo je “ludo” tvrditi da se rudnici mogu zatvoriti preko noći. Do 1985. to je postao “jedini razuman put”. Margaret Tačer je to sažela u čuvenu kraticu: TINA – There Is No Alternative.
Ali alternativa je postojala. Samo što se nalazila na drugoj strani planete.
II
Dok je Tačerova u Britaniji gasila rudnike i presumeravala kapital ka Sitiju, u Kini je Deng Sjaoping radio nešto sasvim drugo. Njegove reforme “otvaranja” iz 1978. godine često se pogrešno tumače na Zapadu kao puko prepuštanje tržištu. U stvarnosti, one su bile nešto mnogo suptilnije: pametna integracija u globalni kapitalizam pod čvrstom kontrolom države.
Deng je shvatio ono što Tačerova nije – ili nije htela da shvati. Shvatio je da se tehnologija i kapital moraju uvesti sa Zapada, ali da država mora zadržati kontrolu nad strateškim resursima. Dok je Britanija postajala zavisna od uvozne nafte i gasa, Kina je gradila sopstvene energetske kapacitete. Dok je Zapad uništavao svoju industrijsku bazu verujući da će “tržište uvek obezbediti” ono što je potrebno, Kina je postajala “svetska fabrika”.
Ovaj paradoks najbolje se vidi kada uporedimo dve ključne figure iz tog doba. Pol Volker, čelnik američkih Federalnih rezervi, podigao je 1981. kamatne stope na neverovatnih 19,1%. Time je svesno uništio domaću industriju “rđavog pojasa” (rust belt) da bi spasao dolar kao globalnu rezervnu valutu. Njegov potez bacio je Latinsku Ameriku u “izgubljenu deceniju”, a srednju klasu Zapada osudio na stagnaciju koja traje do danas.
Istovremeno, u Kini se gradila infrastruktura koja će omogućiti da se 2026. godine, kada bude izbio novi energetski šok, ta zemlja oslanja na sopstvene resurse i kontroliše sopstvenu sudbinu.
III
Ali nije reč samo o energiji i industriji. Reč je o nečemu dubljem – o dva suprotstavljena modela vrednosti.
Zapadni model, oličen u Tačerovoj i Fridmanovim “Čikaškim momcima”, počivao je na verovanju da se vrednost može stvarati iz apstrakcije. Londonski Siti je mogao da zameni rudnike jer se verovalo da su finansijski derivati jednako “stvarni” kao tona uglja. Čileanski eksperiment iz 1973. bio je laboratorija za ovu ideju: tamo su “Čikaški momci”, pod okriljem Pinočeove diktature, testirali modele privatizacije i deregulacije koji će kasnije biti primenjeni širom sveta.
Problem sa tim modelom nije bio samo u ekonomiji, već u tome što je on bio ekstraktivan. Izvlačio je vrednost iz zemlje, iz rada, iz prirodnih resursa, pretvarao je u finansijski profit i slao ga tamo gde je kapital već bio koncentrisan. Nije stvarao nove vrednosti, već je premeštao postojeće.
Kineski model je, nasuprot tome, insistirao na proizvodnim finansijama. Dozvolio je profit, ali je primorao taj profit da ostane u funkciji izgradnje infrastrukture, fabrika, istraživačkih centara. Banke nisu zamenile rudnike – one su služile rudnicima.
Danas, 2026. godine, razlika između ova dva modela postaje očigledna svakome ko želi da vidi. Dok Zapad pokušava da “ponovo priveže banke za realnu vrednost”, Kina već decenijama upražnjava tu praksu. Njihov 15. petogodišnji plan prvi put eksplicitno uvodi cilj izgradnje “Jake energetske sile” i insistira na stopi samodovoljnosti iznad 80%.
IV
Ali svet se nije zaustavio na Tačerovoj i Dengu. U međuvremenu se pojavila nova sila koja menja pravila igre na način koji ni jedan od njih nije mogao predvideti. Ta sila zove se veštačka inteligencija.
Ono što smo nazvali “kognitivnim planiranjem” predstavlja sintezu dva suprotstavljena principa: tržišne fleksibilnosti i državne koordinacije. AI omogućava ono što je Stafford Beer sanjao u projektu Cybersyn 1970-ih, ali nije mogao da ostvari zbog tehnoloških ograničenja – nervni sistem države koji prikuplja podatke u realnom vremenu sa miliona senzora, fabrika, logističkih čvorova i na osnovu njih optimizuje tokove resursa, energije i kapitala.
Ključni uvid ovde jeste ono što smo nazvali “zakonom informacione gravitacije”: preciznost predviđanja sistema raste sa kvadratom količine podataka kojima raspolaže. Ovo stvara prirodnu tendenciju ka koncentraciji. Mali sistemi – digitalni gradovi, autonomne regije, pojedinačne kompanije – prinuđeni su da se povezuju sa većim sistemima u zamenu za predvidljivost. To je digitalni vazalitet 21. veka.
Kada grad u Africi ili na Balkanu implementira kineski “Gradski operativni sistem”, on automatski postaje deo kineskog kognitivnog oblaka. Njegovi podaci o potrošnji energije, demografskim kretanjima, logističkim tokovima postaju sirovina za kineske AI modele. Zauzvrat, dobija predvidljivost – mogućnost da algoritmi predvide nestašice, krize, optimalne putanje razvoja.
Ovo nije klasična kolonijalna zavisnost, ali nije ni prava nezavisnost. To je nova vrsta odnosa moći, zasnovana na kontroli informacija, a ne na kontroli teritorije ili kapitala.
V
I tu dolazimo do najvažnijeg pitanja: šta se dešava sa ljudskom slobodom u svetu kognitivnog planiranja?
Jer ako AI može da optimizuje sve – proizvodnju, distribuciju, čak i obrazovanje – gde je onda prostor za ono što nas čini ljudima? Za slučajnost, za kreativnost, za grešku koja vodi do otkrića, za umetnost koja ne služi ničemu osim samoj sebi?
Ovde smo uveli koncept koji smatram ključnim doprinosom našoj analizi: zone entropije.
Zone entropije su prostori namerno ostavljeni van potpune algoritamske optimizacije. To nisu “rupe u sistemu” – to su svesno dizajnirani rezervoari budućnosti. U njima se dozvoljava eksperimentisanje sa alternativnim načinima organizacije, proizvodnje i mišljenja. U njima ljudi mogu da rade stvari koje nisu “optimalne” sa stanovišta sistema, ali mogu postati optimalne sutra, kada se promene okolnosti.
U teoriji kompleksnih sistema, ovo se zove “edge of chaos” – granica između potpunog reda i potpunog haosa na kojoj nastaju najsloženije i najprilagodljivije strukture. Potpuno optimizovan sistem nema potrebu da menja sebe. On je “zaključan” u lokalnom optimumu i postaje ranjiv na nelinearne šokove – one koje Nazim Taleb zove “crnim labudovima”.
Zone entropije služe kao amortizeri tih šokova. One sadrže raznovrsne strategije preživljavanja koje centralni plan nije mogao predvideti. U monolitnom sistemu, jedan udarac može sve srušiti. U sistemu sa entropijom, neke ćelije će preživeti jer su funkcionisale po drugačijim pravilima.
VI
Ova ideja dobija svoju najdublju primenu u obrazovanju.
Zamislite sistem u kome centralni AI definiše strateške okvire – koje kompetencije su važne za društvo, kojim pravcima treba usmeravati ljudski kapital da bi se očuvala energetska nezavisnost, tehnološka samodovoljnost, demografska održivost. Ali unutar tih okvira, škole i nastavnici zadržavaju pedagošku autonomiju. Oni mogu sami da biraju metode, pristupe, čak i sadržaje, sve dok ishodi zadovoljavaju strateške ciljeve.
Dalje: personalizovani algoritmi prate svakog učenika i prilagođavaju mu putanju. Ono što je Vigotski nazvao “zona narednog razvoja” postaje algoritamski izračunata veličina. Sistem zna kada učenik može da napreduje brže, kada mu treba dodatna podrška, koje teme ga interesuju, a koje mu teško padaju.
I konačno: digitalni akreditivi povezuju učenje sa radom. Umesto diploma koje samo svedoče o pohađanju nastave, učenici dobijaju bedževe za specifične kompetencije. AI analizira koje kombinacije bedževa vode do najboljih ishoda na tržištu rada i sugeriše učenicima optimalne putanje.
Ali – i ovo je ključno – sistem mora da ostavi prostor za entropiju. Deo nastavnog programa (recimo 20%) mora biti potpuno slobodan. Učenik bira šta će učiti, čak i ako to nije “korisno” za tržište rada. Možda će postati genijalni pesnik, iako ga sistem neprekidno usmerava ka inženjerstvu jer “tržište traži inženjere”. Možda će upravo to pesništvo, za trideset godina, biti ono što društvu najviše treba.
Zato su potrebne eksperimentalne škole – obrazovne zone entropije u kojima se testiraju radikalno drugačiji pedagoški pristupi. Baš kao što Kina ima Specijalne ekonomske zone (Shenzhen je 1980. bio ribarsko selo, a danas je globalni tehnološki centar), trebalo bi da ima i Specijalne obrazovne zone. Iz njih mogu proizaći inovacije koje će kasnije postati mainstream.
I na kraju, nastavnik kao kontrolor entropije. U “teacher-in-the-loop” modelu, nastavnik ima moć da nadglasa algoritam. Ako AI preporuči određeni put, ali nastavnik proceni da bi za ovo dete bilo bolje nešto drugo, njegova reč je poslednja. Ovo čuva ljudsku dimenziju obrazovanja – ono nešto što se ne može algoritmizovati, a bez čega obrazovanje prestaje da bude ljudsko.
VII
Vratimo se sada na početak. Na rudare.
Margaret Tačer nije samo zatvorila rudnike. Ona je uništila jedan čitav svet lokalne entropije. Rudarske zajednice nisu bile samo mesta proizvodnje uglja. One su bile kompleksni društveni ekosistemi sa sopstvenom kulturom, solidarnošću, znanjem i načinima rešavanja problema. Uništavanjem tih zajednica, Britanija je izgubila ne samo energetsku nezavisnost, već i sposobnost da iz tih zajednica crpi otpornost u vremenima krize.
Londonski Siti je, nasuprot tome, sistem niske entropije. Njegova pravila su globalna, standardizovana, i ne trpe lokalne varijacije. On je “čist” sistem, ali zato i izuzetno krhak. Kada udari kriza (2008, 2020, 2022), ceo sistem se zaledi, jer nema “divljih” rezervi na koje bi se oslonio.
Danas, 2026. godine, suočavamo se sa novom TINA-om. Možda zaista nema alternative sistemima kognitivnog planiranja, jer su oni jedini način da se upravlja složenošću sveta od 8 milijardi ljudi, iscrpljenim resursima i ubrzanim tehnološkim promenama.
Ali unutar tih sistema, ključno pitanje postaje: ko kontroliše algoritam, i koliko entropije taj algoritam dozvoljava?
Da li ćemo dozvoliti da nas algoritmi optimizuju isključivo za “korisnost” na tržištu, stvarajući društvo savršeno efikasnih, ali duboko nesrećnih pojedinaca? Ili ćemo pronaći način da sačuvamo prostor za ono što se ne može izmeriti, za ono što ne služi neposredno ničemu, za ono što nas čini ljudima?
Ovo nije samo tehničko pitanje. Ovo je pitanje o tome kakvo društvo želimo da izgradimo. I odgovor na njega neće dati algoritmi – odgovor će dati ljudi. Ako budu imali hrabrosti da ga potraže.
VIII
Završiću jednom slikom.
Zamislite grad u kome sve funkcioniše savršeno. Vozovi dolaze na vreme, struja nikada ne nestaje, zalihe hrane su optimalno raspoređene, deca uče tačno ono što će im trebati za poslove koji će postojati za dvadeset godina. Nema gužvi, nema nestašica, nema neizvesnosti.
Ali na jednom mestu, u starom delu grada, postoji kvart u kome su pravila drugačija. Tamo nema kamera koje prate svaki pokret. Deca mogu da uče šta god žele, čak i ako to nije “korisno”. Ljudi se okupljaju u kafićima i raspravljaju o stvarima koje nemaju nikakve veze sa proizvodnjom ili potrošnjom. Ponekad naprave greške, ponekad gube vreme, ponekad stvaraju stvari koje nikome ne trebaju.
Taj kvart je zona entropije. I on postoji zato što su ljudi koji vode grad shvatili nešto važno: savršenstvo je neprijatelj budućnosti. Samo u nesavršenom, u neočekivanom, u neplaniranom, može nastati ono što će sutra biti neophodno.
Pitanje koje ostaje pred nama glasi: hoćemo li imati mudrosti da takve kvartove ne samo dozvolimo, već ih svesno gradimo i čuvamo? I hoćemo li prepoznati da su oni, a ne savršeno optimizovani centri moći, pravo blago svake civilizacije?
Jer na kraju, ono što će ostati od nas, kada svi algoritmi zaborave svoje proračune, jesu pesme koje smo pevali, priče koje smo pričali deci, i snovi koje nismo mogli da ostvarimo.
Beograd, mart 2026.