Ljudska prava kao oruđe „meke moći“

Između univerzalnog ideala, strateške instrumentalizacije i kritike teorija zavere

Predmet ovog rada je kritička analiza transformacije koncepta ljudskih prava u savremenoj geopolitici, sa fokusom na tezu publiciste Aleksa Krajnera iznete u video eseju “Human Rights as a Weapon”. Krajner tvrdi da su ljudska prava postala strateško oruđe za destabilizaciju suverenih država i promenu režima. Rad ovu tezu smešta u širi teorijski okvir koncepata “meke moći” (Joseph Nye) i “pametne moći”, istražujući granicu između legitimnog diplomatskog uticaja i manipulativne instrumentalizacije. Kroz analizu mehanizama delovanja nevladinih organizacija, „obojenih revolucija“, ekonomskih interesa i kulturnih ratova, rad pokazuje kako se humanitarna agenda često preklapa sa geopolitičkim ciljevima. Poseban deo posvećen je kritičkom ispitivanju granice između utemeljene kritike zapadne politike i klizanja u teorije zavere, uz osvrt na istorijske presedane (Doktrina “Responsibility to Protect”, humanitarna intervencija na Kosovu). Zaključak nudi sintezu koja priznaje realnost instrumentalizacije ljudskih prava, ali upozorava na opasnost od potpunog odbacivanja univerzalnih vrednosti.

Ključne reči: ljudska prava, meka moć, pametna moć, geopolitika, obojene revolucije, nevladine organizacije, teorija zavere, promena režima, neokolonijalizam.

1. Uvod: Paradoks univerzalnosti i partikularnosti ljudskih prava

Od kraja Hladnog rata, koncept ljudskih prava zauzima centralno mesto u diskursu međunarodne zajednice. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), zajedno sa Međunarodnim paktovima iz 1966. godine, postavila je normativni temelj za zaštitu pojedinca od državne samovolje. Ovaj univerzalistički okvir, međutim, suočava se sa inherentnim paradoksom: dok proklamuje vrednosti koje bi trebalo da važe za sve ljude bez obzira na granice, on je istorijski i institucionalno proizvod zapadne liberalne tradicije i služi kao instrument spoljne politike najmoćnijih država.

Fukoovska perspektiva ovde je posebno ilustrativna: diskurs ljudskih prava može se posmatrati kao oblik “vladavine” (governmentality) , odnosno način na koji zapadni centri moći proizvode “istine” o tome šta znači biti slobodan i civilizovan, istovremeno definišući “drugog” kao onog koji te standarde ne ispunjava i koga treba disciplinovati ili spasiti.¹ Ovaj disciplinski odnos, upakovan u humanitarnu retoriku, predstavlja srž savremenog kritičkog mišljenja o ljudskim pravima.

Jednu od najradikalnijih i najsveobuhvatnijih kritika ovog fenomena u javnom prostoru izneo je publicista Aleks Krajner (Alex Krainer) u svom video eseju “Human Rights as a Weapon”. Krajnerova teza je direktna: globalne elite i zapadne vlade koriste diskurs ljudskih prava kao strateško oruđe za destabilizaciju onih država koje nisu usklađene sa njihovim interesima. Cilj nije zaštita pojedinca, već promena režima, ekonomska eksploatacija i održavanje globalne dominacije.

Cilj ovog rada je trostruk: prvo, da detaljno razradi i teorijski utemelji Krajnerovu tezu koristeći koncepte meke i pametne moći; drugo, da kroz konkretne studije slučaja pokaže mehanizme instrumentalizacije; i treće, da ponudi kritički osvrt koji razlikuje utemeljenu analizu geopolitičke manipulacije od klizanja u teorije zavere, uz uvažavanje kompleksnosti savremenih međunarodnih odnosa.

2. Teorijski okvir: Od meke moći do pametnog ratovanja

Da bismo razumeli Krajnerovu tezu, neophodno je postaviti je u širi teorijski kontekst međunarodnih odnosa.

2.1. Meka moć (Soft Power) Džozefa Naja

Koncept “meke moći” (soft power) uveo je američki politolog Džozef Naj (Joseph Nye) 1990. godine. Za razliku od “tvrde moći” (hard power) koja se oslanja na vojnu silu i ekonomske sankcije (onoga što Naj naziva “štap i šargarepa”), meka moć predstavlja sposobnost države da oblikuje preferencije drugih kroz privlačnost i kooptaciju, a ne kroz prinudu.²

Izvori meke moći su:

• Kultura: Vrednosti koje društvo promoviše i koje drugi smatraju privlačnim.
• Političke vrednosti: Kada država živi u skladu sa demokratskim principima i ljudskim pravima kod kuće i u inostranstvu.
• Spoljna politika: Kada se politika vodi na način koji se drugima čini legitimnim i moralno autoritativnim.

Paradoks meke moći leži u njenoj dvostrukoj prirodi: ona može biti autentičan izraz vrednosti jedne države, ali može biti i svesno konstruisana i instrumentalizovana u propagandne svrhe. Diskurs ljudskih prava predstavlja upravo takav granični slučaj.

2.2. Pametna moć (Smart Power)

Kao odgovor na kritike da je Busova administracija previše oslanjala na tvrdu moć i time narušila međunarodni kredibilitet SAD, koncept “pametne moći” (smart power) ušao je u upotrebu. Pametna moć predstavlja sposobnost kombinovanja tvrde i meke moći u efikasnu strategiju.³

Ovo je ključno za razumevanje Krajnerove teze. Ono što on opisuje nije čista meka moć, već pre strateška upotreba meke moći kao pripreme za tvrdu moć. Drugim rečima:

1. Meka moć (NVO, mediji, kulturna diplomatija) se koristi za destabilizaciju države.
2. Kada država reaguje, ta reakcija se proglašava kršenjem ljudskih prava.
3. To opravdava upotrebu tvrde moći (sankcije, vojna intervencija) pod humanitarnim plaštom.

Ovo nije čista meka moć, već pametno ratovanje u kojem se meki instrumenti koriste za postizanje ciljeva koji se inače postižu tvrdim sredstvima.

2.3. Granica između legitimnog uticaja i manipulacije

Postavlja se pitanje: gde je granica između legitimnog diplomatskog uticaja i promovisanja ljudskih prava, s jedne strane, i manipulativne instrumentalizacije, s druge?

Jedan od kriterijuma mogao bi biti konzistentnost i univerzalnost primene. Kada se standardi ljudskih prava selektivno primenjuju – strogo prema neprijateljima, a blago prema saveznicima – reč je o instrumentalizaciji. Drugi kriterijum je spremnost na dijalog i uvažavanje različitih kulturnih konteksta naspram nametanja jedne veličine za sve.

3. Razrada Krajnerove teze: Mehanizmi instrumentalizacije kroz prizmu meke moći

Krajnerova argumentacija dobija na težini kada se sagleda kroz ovaj teorijski okvir. On ne opisuje puku zaveru, već sistemsko funkcionisanje savremenog geopolitičkog poretka.

3.1. Selektivnost kao suština: Ljudska prava između univerzalizma i partikularnih interesa

Krajnerova osnovna teza o selektivnoj primeni ljudskih prava direktno se oslanja na kritiku dvostrukih standarda. Ovo nije nova pojava; ona ima duboke istorijske korene u kolonijalnom diskursu “civilizacijske misije” gde su evropske sile opravdavale osvajanja potrebom da “civilizuju” zaostale narode.

• Primer Sirije (2011-): Dok je međunarodna zajednica (predvođena SAD i EU) gotovo odmah osudila Asadov režim i pozivala na njegov odlazak, istovremeno je prećutkivala ili minimalizovala kršenja ljudskih prava od strane savezničkih režima u regionu, poput Saudijske Arabije u Jemenu. Ova selektivnost ukazuje na to da humanitarni interesi nisu bili primarni motiv.⁴
• Istorijski presedan – Kosovo (1999): Intervencija NATO-a protiv SR Jugoslavije opravdavana je sprečavanjem humanitarne katastrofe i zaštitom kosovskih Albanaca. Međutim, ista administracija (Klintonova) godinama je prećutkivala ili relativizovala zločine nad Albancima dok je Srbija bila deo Dejtonskog sporazuma i igrala ulogu u regionu. Tek kada je srpska politika postala neposlušna, humanitarna agenda je aktivirana.⁵

3.2. Nevladine organizacije kao instrumenti pametne moći

U Krajnerovoj analizi, NVO nisu samostalni akteri, već deo šireg mehanizma pametne moći. Njihova uloga je da obezbede legitimitet i “lokalni autetnticitet” spoljnoj intervenciji.

Oslanjajući se na Gramšijev koncept “hegemonije” , ove organizacije rade na tome da interesi zapadnih elita budu predstavljeni kao univerzalni interesi celog čovečanstva. One ne deluju direktno, već oblikuju civilno društvo tako da ono samo zahteva ono što spoljni akteri žele.

• Primer Srbije (2000) i Otpor!: Organizacija Otpor! nije bila puka marioneta, već autentičan studentski pokret nezadovoljan režimom. Međutim, spoljno finansiranje (NED, USAID) i obuka (Džin Šarp) usmerili su to autentično nezadovoljstvo ka precizno definisanom cilju – rušenju Miloševića. Ovo je paradigma pametne moći: uzeti lokalnu energiju i kanalisati je ka spoljnopolitičkim ciljevima.⁶
• Primer Ukrajine (2014) i “Majdan”: Prema istraživanjima politologa, desetine američkih i evropskih fondacija ulagale su milione dolara u ukrajinske NVO, medije i političke partije godinama pre Majdana. Kada je predsednik Janukovič odbio sporazum sa EU pod pritiskom Rusije, ta infrastruktura je odmah aktivirana za organizaciju protesta.⁷

3.3. “Obojene revolucije” kao operacionalizacija pametnog ratovanja

“Obojene revolucije” predstavljaju najrazvijeniji oblik pametnog ratovanja. One kombinuju elemente meke moći (medijska propaganda, kulturni uticaj) sa taktikama nenasilnog otpora koje su razvijene na američkim univerzitetima.

Faze koje Krajner opisuje mogu se mapirati na sledeći način:

1. Faza 1 (Priprema terena – meka moć): Kroz NVO, medije i akademske razmene, stvara se prozapadna elita koja internalizuje zapadne vrednosti i vidi sopstvenu vladu kao “nazadnu”.
2. Faza 2 (Mobilizacija – hibridni pristup): Koriste se društvene mreže i obučeni aktivisti da se organizuju masovni protesti. Ovo je kombinacija lokalne energije i spoljne logistike.
3. Faza 3 (Radikalizacija i reakcija): Provokatori izazivaju nasilje. Kada država reaguje, to se koristi kao dokaz njene “diktatorske prirode”.
4. Faza 4 (Legitimizacija tvrde moći): Međunarodni mediji i organizacije proglašavaju vladu nelegitimnom, čime se otvara put za sankcije ili direktnu intervenciju.

• Primer Venecuele (2014-2019): Primer savršeno ilustruje ovaj ciklus. Međunarodni mediji su konstantno plasirali sliku o Maduru kao diktatoru, dok su sankcije, uvedene pod humanitarnim izgovorom, zapravo dodatno uništile ekonomiju i pojačale patnju naroda, stvarajući uslove za pobunu. Kako su pokazali ekonomski analitičari Mark Vajsbrot i Džefri Saks, sankcije su imale razoran efekat na zdravstveni sistem i dostupnost hrane, što je direktno pogoršalo humanitarnu situaciju koju su navodno trebale da reše.⁸

3.4. Destabilizacija i kriminal: Siva zona pametne moći

Ovo je područje gde Krajnerova analiza postaje najkontroverznija, ali i najdublja. On ukazuje na to da pametna moć nije samo “čista” i “etička”, već često uključuje saradnju sa akterima iz sive zone.

• Mehanizam: Destabilizacija države stvara vakuum moći. U tom vakuumu, kriminalne grupe mogu da procvetaju. Ponekad ih obaveštajne službe koriste za svoje operacije (npr. za krijumčarenje oružja protivničkim frakcijama), a ponekad one jednostavno iskorištavaju haos za vlastiti profit. Ovaj haos dodatno slabi državu i produžava zavisnost od spoljne pomoći.
• Primer Avganistana: Proizvodnja opijuma u Avganistanu porasla je za nekoliko redova veličine nakon američke invazije 2001. godine. Prema podacima UNODC-a, Avganistan je postao izvor više od 90% svetskog heroina. Deo tih sredstava završavao je kod talibana, ali postoje i ozbiljne indicije da su pojedini frakcije povezane sa američkim saveznicima takođe učestvovale u ovoj trgovini.⁹ Ovo nije bio cilj intervencije, ali je bio njena nepredviđena (ili predviđena, ali tolerisana) posledica.
• Balkan 1990-ih: Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, sankcije i haos stvorili su plodno tle za delovanje svih vrsta kriminalnih grupa. One su često sarađivale sa paravojnim formacijama svih nacionalnosti, a njihove mreže korišćene su za krijumčarenje robe, oružja i ljudi. Ovaj “divlji zapad” produžio je patnju civila i otežao postizanje mira.

3.5. Ekonomski imperativ iza humanitarne maske

Krajnerova teza o ekonomskim motivima nadovezuje se na teorije o savremenom imperijalizmu i kapitalizmu katastrofe.

• Doktrina šoka (Naomi Klajn): Naomi Klajn u knjizi “Doktrina šoka” argumentuje da korporativne elite često koriste krize (ratove, prirodne katastrofe, ekonomske kolapse) da bi sprovele nepopularne ekonomske reforme – privatizaciju javnih dobara, dereugulaciju tržišta, ukidanje socijalne zaštite.¹⁰ Humanitarna kriza stvorena “zaštitom ljudskih prava” savršeno se uklapa u ovaj obrazac.
• Primer Iraka (2003): Invazija na Irak opravdavana je navodnim oružjem za masovno uništenje i oslobađanjem iračkog naroda od diktature. Odmah nakon invazije, Pol Bremer, šef civilne uprave, doneo je niz uredbi (Order 39) koje su omogućile potpunu privatizaciju državnih preduzeća i stranom vlasništvu nad iračkom naftom. Zemlja je bukvalno bila otvorena za strane investitore pod uslovima koje su diktirali pobednici.¹¹
• Primer Libije: Pored već pomenute zlatne valute, Libija je posedovala najveće rezerve nafte u Africi. Gadafijev režim, uprkos svojim manama, imao je relativno nezavisnu ekonomsku politiku koja je išla na ruku lokalnom stanovništvu kroz subvencije i socijalne programe. Njegovim padom, te strukture su uništene, a zemlja je prepuštena milosti naftnih kompanija i lokalnih militija.

3.6. Kulturni rat i “woke” ideologija: Nova dimenzija meke moći

Krajnerova poslednja teza o korišćenju progresivne agende za polarizaciju društava uvodi nas u domen kulturnog imperijalizma i identitetske politike.

• Teorijski okvir: Piter Berger i Samjuel Hantington su još devedesetih pisali o “ratu kultura” i sukobu civilizacija. Ono što Krajner dodaje jeste teza da se ovi kulturni sukobi ne dešavaju spontano, već da ih spoljni akteri podstiču kako bi oslabili nacionalnu koheziju.
• Mehanizam: Kroz finansiranje LGBT+ organizacija, feminističkih grupa i ekoloških aktivista u zemljama u kojima su te teme duboko sporne, Zapad može da izazove polarizaciju. Lokalne vlasti se suočavaju sa izborom: ili da prihvate agendu koja im otuđuje tradicionalnu bazu, ili da je odbiju i budu proglašene “nazadnima” i “homofobičnima” na međunarodnoj sceni.
• Primer Istočne Evrope: U zemljama poput Poljske i Mađarske, EU je uslovljavala pristup fondovima poštovanjem “evropskih vrednosti”, uključujući i rodnu ravnopravnost i prava LGBT+ osoba. Iako su ove vrednosti deo evropskog identiteta, način na koji su nametane izazvao je oštar otpor konzervativnih vlada i produbio jaz između “liberalnog” Zapada i “tradicionalne” Istočne Evrope. Ova polarizacija slabi jedinstvo EU i otežava zajedničko delovanje.
• Primer Zapadnog Balkana: Sličan proces odvija se i na Balkanu, gde se usvajanje zakona o rodnoj ravnopravnosti i pravima manjina nameće kao uslov za članstvo u EU. To stara podelu između proevropskih liberala i nacionalnih konzervativaca, dodatno usložnjavajući ionako složenu političku scenu.

4. Kritički osvrt: Između kritike moći i teorije zavere

Krajnerova analiza, uprkos svojoj uverljivosti, suočava se sa ozbiljnim kritikama koje je neophodno razmotriti.

4.1. Problem prevelike homogenizacije i “teorije zavere”

Najčešća kritika Krajnerovog pristupa jeste da on spada u domen “teorije zavere” u pežorativnom smislu. Karl Popers je teorije zavere definisao kao objašnjenja društvenih pojava koja ih svode na svesne planove moćnih pojedinaca ili grupa, ignorišući nesistematične i neplanirane posledice ljudskog delovanja.¹²

• Problem homogenizacije: Govoreći o “globalnim elitama” kao monolitnom entitetu, Krajner ignoriše unutrašnje sukobe unutar zapadnih centara moći. Postoje duboke podele između američkih i evropskih interesa, između finansijskog i industrijskog kapitala, između demokrata i republikanaca. Ono što izgleda kao koordiniran plan često je rezultat sukoba različitih frakcija i interesnih grupa.
• Problem namere: Da li je sve što se dešava rezultat svesne namere? Mnoge posledice zapadnih intervencija (poput haosa u Libiji ili Avganistanu) verovatno nisu bile planirane, već su rezultat lošeg planiranja, arogancije i nerazumevanja lokalnog konteksta. Krajnerova analiza rizikuje da svaki neuspeh pripiše zloj nameri, što je pre jednostavno objašnjenje nego duboka analiza.

4.2. Ignorisanje autentičnih lokalnih pokreta

Kao što je već pomenuto, najveća slabost Krajnerovog argumenta je potencijal da u potpunosti obezvredi autentične glasove nezadovoljstva.

• Primer “Arapskog proleća”: Iako su u Tunisu, Egiptu i drugim zemljama postojali spoljni faktori koji su pokušali da utiču na tok događaja, osnovni uzroci protesta bili su duboko lokalni: ekonomska kriza, nezaposlenost mladih, korupcija režima, odsustvo političkih sloboda. Svesti sve na “zapadnu zaveru” znači uvrediti one koji su rizikovali živote boreći se za bolji život.
• Primer Sudana (2019): Protesti koji su doveli do pada Omara al-Bašira bili su autentičan izraz narodnog nezadovoljstva decenijama dugom diktaturom. Iako su kasnije i spoljni akteri pokušali da utiču na tranziciju, pokret je izvorno bio domaći.

4.3. Problem normativne alternative

Ako se odbaci univerzalni diskurs ljudskih prava kao puko oruđe imperijalizma, šta je alternativa? Suverenizam bez spoljnih standarda često vodi u autoritarizam i brutalno gušenje manjina.

• Primer Kine: Kina je najsnažniji kritičar zapadnog koncepta ljudskih prava i zagovornik “suvereniteta iznad svega”. Istovremeno, njen tretman Ujgura u Singđangu (masovni internacioni kampovi, prisilni rad) predstavlja jedno od najtežih kršenja ljudskih prava u 21. veku. Odbacivanje zapadnog diskursa ne štiti ljude od zloupotreba; naprotiv, često ih čini ranjivijim.
• Primer Rusije: Pod režimom Vladimira Putina, suverenizam je postao ideologija koja opravdava gušenje nezavisnih medija, ubistva novinara i opozicionih političara, i progon LGBT+ populacije.

Ova dilema – između imperijalističke instrumentalizacije ljudskih prava i autoritarnog suverenizma – predstavlja centralnu etičku i političku napetost savremenog sveta.

5. Zaključak: Ljudska prava na raskršću

Teza Aleksa Krajnera o ljudskim pravima kao oružju predstavlja snažan i neophodan korektiv naivnom idealizmu koji veruje da zapadne intervencije vodi isključivo humanitarna briga. Njegova analiza uspešno pokazuje kako se koncepti meke i pametne moći mogu instrumentalizovati, kako NVO mogu postati produžena ruka spoljne politike i kako se iza humanitarne retorike često kriju ekonomski i geopolitički interesi.

Snaga njegovog argumenta leži u empirijskim primerima koji pokazuju sistematsku selektivnost i dvostruke standarde u primeni ljudskih prava. Od Kosova preko Iraka do Libije i Sirije, obrazac se ponavlja: humanitarna retorika se aktivira kada to odgovara interesima zapadnih centara moći, a ignoriše kada su ti isti interesi na kocki.

Međutim, radikalnost njegove pozicije nosi i rizik od upadanja u zamku teorija zavere koje previše pojednostavljuju složenu stvarnost. Svodenje svih sukoba na svesne planove “globalnih elita” ignoriše autentične lokalne dinamike, unutrašnje sukobe na Zapadu i često katastrofalne posledice sopstvenih intervencija koje nisu bile planirane.

Budućnost ljudskih prava leži negde na sredini između ove dve krajnosti. Potrebno je:

1. Zadržati kritičku svest o tome kako se diskurs ljudskih prava može instrumentalizovati.
2. Zahtevati konzistentnost i univerzalnost – primenjivati iste standarde na sve, bez obzira na geopolitičku pripadnost.
3. Otvoren dijalog o tome šta ljudska prava znače u različitim kulturnim kontekstima, umesto nametanja jedne veličine za sve.
4. Ojačati lokalne mehanizme zaštite koji nisu zavisni od spoljnog finansiranja i dnevnopolitičkih interesa velikih sila.

Krajnerov poziv na skeptičnost prema medijskim narativima i pokretima koji dobijaju masovnu podršku iz inostranstva jeste zdrav. Ali ta skeptičnost ne sme prerasti u cinizam koji odbacuje mogućnost postojanja univerzalnih vrednosti i autentične borbe za ljudsko dostojanstvo. U svetu gde je informacija postala primarno oružje, upravo ta sposobnost razlikovanja – između manipulacije i autentičnosti – postaje najvažnija veština.

6. Literatura

1. Foucault, M. (2007). *Security, Territory, Population: Lectures at the Collège de France 1977-1978*. Palgrave Macmillan.
2. Nye, J. S. (2004). Soft Power: The Means to Success in World Politics. PublicAffairs.
3. Nye, J. S. (2011). The Future of Power. PublicAffairs.
4. Chomsky, N. (1999). The New Military Humanism: Lessons from Kosovo. Common Courage Press.
5. Chossudovsky, M. (2000). The Kosovo “Peace” Plan: A Strategy for Balkan Partition. Centre for Research on Globalization.
6. Sharp, G. (2010). From Dictatorship to Democracy: A Conceptual Framework for Liberation. The Albert Einstein Institution.
7. Wilson, A. (2014). Ukraine Crisis: What It Means for the West. Yale University Press.
8. Weisbrot, M., & Sachs, J. (2019). The Economic and Humanitarian Consequences of U.S. Sanctions on Venezuela. Center for Economic and Policy Research.
9. McCoy, A. W. (2003). The Politics of Heroin: CIA Complicity in the Global Drug Trade. Lawrence Hill Books.
10. Klein, N. (2007). The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism. Knopf Canada.
11. Juhasz, A. (2006). The Bush Agenda: Invading the World, One Economy at a Time. HarperCollins.
12. Popper, K. (2013). The Open Society and Its Enemies. Princeton University Press.
13. Huntington, S. P. (1996). The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. Simon & Schuster.
14. Douzinas, C. (2007). Human Rights and Empire: The Political Philosophy of Cosmopolitanism. Routledge-Cavendish.
15. Žižek, S. (2005). Against Human Rights. New Left Review, 34.

Fusnote:

¹ Fuko, M. (2007). Security, Territory, Population, str. 87-114.
² Naj, Dž. (2004). Soft Power, str. 5-15.
³ Naj, Dž. (2011). The Future of Power, str. 207-234.
⁴ Za detaljnu analizu selektivnosti zapadne politike prema Bliskom istoku, videti Čomski, N. (1999). The New Military Humanism.
⁵ Ovaj argument detaljno razvija Čosudovski, M. (2000). The Kosovo “Peace” Plan.
⁶ O ulozi Džina Šarpa i NED-a u Srbiji, videti članak “Bringing Down Dictators: American-Style” u časopisu The Nation (2000).
⁷ Vilson, A. (2014). Ukraine Crisis, str. 78-95.
⁸ Vajsbrot, M., & Saks, Dž. (2019). The Economic and Humanitarian Consequences of U.S. Sanctions on Venezuela.
⁹ Mekoj, A. (2003). The Politics of Heroin, str. 437-489.
¹⁰ Klajn, N. (2007). The Shock Doctrine, str. 3-25.
¹¹ Juhas, A. (2006). The Bush Agenda, str. 187-215.
¹² Popers, K. (2013). The Open Society and Its Enemies, Vol. 2, str. 264-280.