Едвард Елис Смит, историчар, дипломатски службеник и дугогодишњи обавештајни официр ЦИА, објавио је 1967. године књигу The Young Stalin: The Early Years of an Elusive Revolutionary која представља један од најпровокативнијих и најконтроверзнијих радова о раном животу Јосифа Стаљина. Смит не нуди „крунски доказ” – потписани уговор са полицијом, јер тврди да је Стаљин такве трагове уништио. Уместо тога, он гради оптужницу на основу низа индиција и аномалија у Стаљиновој раној каријери које је тешко објаснити стандардном револуционарном логиком. Овај рад представља систематско излагање Смитових теза, у највећој могућој мери засновано на оригиналном тексту и без скраћивања кључних аргумената.

Централна теза – Стаљин као агент Охране

Најпровокативнија и најпознатија Смитова теза јесте сумња да је Стаљин био доушник или агент-провокатор царске тајне полиције – Охране. Смит тврди да су многи Стаљинови рани успеси и необјашњива бекства из затвора заправо били резултат његове сарадње са властима, коју је користио како би се елиминисали ривали унутар револуционарног покрета.

Смит поставља логичко питање: Како је могуће да један од најтраженијих терориста и организатора пљачки у Руској Империји увек добије минималну казну и увек успе да побегне?

Кроз детаљну анализу хапшења и бекстава, Смит износи следеће чињенице:

Хапшење 1902. године у Батуму: Стаљин организује штрајкове и нереде са људским жртвама. Уместо тешке робије (каторге), добија само три године прогонства у Сибир (Новаја Уда).

Прво „чудесно” бекство 1904. године: Стаљин бежи већ после пар месеци. Смит истиче да он у то време није имао новац, није знао локалне путеве, а температура је била екстремно ниска. Ипак, појављује се у Тифлису као да је путовао првом класом.

Смит закључује да Стаљин није био „мајстор бекства” (escapologist), већ „пролазник кроз отворена врата”. Његова функција била је да служи као „магнет” за друге револуционаре – он би побегао, успоставио контакт са илегалним групама, а затим би полиција, пратећи њега, похватала све остале, остављајући Стаљина на миру да поново „побегне”.

Географија благих казни и техника бекства

Смит анализира места на која је Стаљин слан. Док су лидери попут Лењина или Мартова слати у изолована, али релативно цивилизована места, „обични” револуционари су слати у кругове пакла на крајњем северу.

Случај Вологде (1908–1911): Стаљин је неколико пута хапшен и слат у Вологду. Смит примећује да је Вологда била позната као „град под надзором”, али је била близу железничких чворишта. То је било идеално место за агента-провокатора – довољно близу центру збивања да се може консултовати са полицијом, а званично „у егзилу” да задржи кредибилитет код бољшевика.

Смит наводи да је у архивама Охране приметио нешто необично: када би други важни затвореници побегли, полиција би дигла свеопшту потеру, блокирала путеве и слала телеграме свим станицама. Код Стаљина, извештаји о бекству су често били штури и бирократски. Полиција би констатовала да је „Џугашвили нестао”, али не би било енергичне потраге. Смит сугерише да је то зато што је полиција заправо сама превезла Стаљина до најближе станице или му обезбедила документа.

Да би се вратио из Сибира у Грузију или Санкт Петербург, револуционар је морао да пређе хиљаде километара, пролазећи кроз бројне контроле докумената. Стаљин је то чинио пет пута. Смит тврди да је немогуће да особа Стаљиновог „кавкаског изгледа” (који је био веома уочљив у словенским деловима Русије) толико пута прође неопажено без помоћи одозго. Он верује да су му пасоши достављани директно из полицијских канцеларија.

Када је Стаљин 1910. године поново ухапшен у Санкт Петербургу, полиција је већ имала његову дугачку листу бекстава. Према царском закону, повратник у бекству морао би добити максималну казну затвора у самици. Уместо тога, Стаљин поново добија само прогонство у Вологду. Смит ово користи као „доказ над доказима” – полиција није казнила Стаљина јер им је био потребан на слободи да би идентификовао друге бољшевике који су се враћали из иностранства.

Случај „Сретинског” и издаје у Тифлису

Смитов фокус на Тифлис (данашњи Тбилиси) је кључан јер је то био центар револуционарних активности на Кавказу, али и место где је Стаљин градио свој ауторитет кроз сурове унутарпартијске борбе. Случај „Сретинског” и догађаји у Тифлису представљају, према Смиту, образац селективне елиминације уз помоћ полиције.

Ко је био „Сретински”? „Сретински” је било једно од кодних имена (псеудонима) под којима је Стаљин оперисао у извештајима Охране. Смит тврди да су у архивама постојали записи који повезују доушника под овим именом са информацијама које су долазиле директно из срца бољшевичке организације у Тифлису. Смитова теза је да је Стаљин користио овај канал да би полицији предао информације о својим ривалима унутар комунистичког покрета, док би он сам остајао „чист” или би био ухапшен само формално, ради чувања тајности (тзв. маскировка).

У Тифлису је постојала велика подела између умерених (Мењшевика) и радикалних (Бољшевика). Чак и унутар бољшевика, Стаљин се борио за превласт са образованијим и популарнијим лидерима попут Степана Шаумјана.

Смит примећује следећи образац:

• Састанак ћелије: Револуционари се окупљају на тајној локацији.
• Рација: Полиција упада и хапси скоро све присутне.
• Аномалија: Стаљин или закасни на састанак, или некако успе да побегне кроз задњи прозор док су сви остали опкољени, или буде пуштен из затвора после пар дана због „недостатка доказа”.

За Смита, ово није била срећа, већ пословни договор: Стаљин полицији даје „капиталце” (лидере покрета), а полиција њему оставља празан простор да постане апсолутни шеф подземља у Грузији.

Масовна хапшења 1901. и 1902. године представљају кључне године у Смитовој анализи. Након великих демонстрација у Тифлису, полиција је спровела бруталну чистку. Скоро сви виђенији лидери радничког покрета у Грузији завршили су у затвору или прогонству. Стаљин, који је био један од главних организатора, остао је на слободи месецима након тога, слободно се крећући градом и преузимајући контролу над преосталим ресурсима партије. Када је коначно ухапшен у Батумију 1902. године, Смит тврди да је то урађено само зато што је постао сувише упадљив, али му је казна била невероватно блага с обзиром на тежину дела.

Након што је постао моћан, Стаљин је показао посебну опсесију према архивама у Тбилисију. Смит наводи да је 1920-их и 1930-их Стаљин лично надгледао пребацивање докумената из грузијских полицијских архива у Москву. Многи запослени у тим архивама су касније погубљени. Смит верује да су ти документи садржали директне доказе да је „Сретински” заправо био Јосиф Џугашвили.

Смит закључује да је овај период у Тифлису био Стаљинова „школа моћи”. Он је схватио да не мора да победи ривале у дебати (где је често губио јер није био добар говорник), већ да их може физички уклонити користећи државни апарат непријатеља. Ова стратегија „решавања проблема” путем елиминације постала је основа његове касније владавине током Великог терора.

Контакти са познатим агентима – „Круг поверења”

У свету илегалног револуционарног рада, линија између „хероја” и „издајника” била је танка, а Едвард Елис Смит тврди да је Стаљин ту линију потпуно избрисао. Његова теза о „кругу поверења” заснива се на тврдњи да Стаљин није само случајно познавао агенте, већ је с њима чинио затворену мрежу унутар партије која је радила за сопствене интересе и интересе полиције.

Случај Роман Малиновски: Малиновски је био најуспешнији агент-провокатор у историји бољшевизма. Био је харизматичан, сјајан говорник и Лењинов миљеник. Стаљинова веза: Малиновски и Стаљин су блиско сарађивали у Прагу 1912. године и у Санкт Петербургу. Смит истиче да је Малиновски, користећи полицијске информације, помагао Стаљину да се попне у партијској хијерархији, уклањајући његове противнике кроз хапшења. Када су се појавиле прве озбиљне сумње да је Малиновски агент, Стаљин га је ватрено бранио пред Лењином. Смит верује да то није била наивност, већ узајамна заштита двојице агената. Ако би Малиновски пао, истрага би могла довести и до Стаљина.

Смит наводи да су се око Стаљина често налазили људи сумњиве лојалности. Он идентификује образац у којем Стаљин користи ове агенте као:

• Канале комуникације: Преко њих је могао да шаље поруке полицији кога треба ухапсити (ривале), а кога поштедети.
• Изворе информација: Сазнавао је шта полиција зна о бољшевицима, што му је омогућавало да увек буде „корак испред” и преживи док други падају.

Случај Мирон Черномазов: Черномазов је био уредник бољшевичког листа Правда и доказани агент Охране. Стаљин је блиско сарађивао с њим 1913. године. Док су други чланови редакције редовно хапшени, Стаљин је у том периоду имао необичну слободу кретања и деловања у престоници. Смит поставља питање: Како је могуће да Стаљин, који је тада већ био „позната фаца” полицији, свакодневно улази у редакцију коју води полицијски доушник, а да не буде ухапшен месецима?

Смитова анализа нуди мрачну слику Стаљинове логике. Он сугерише да Стаљин није нужно био „лојални поданик цара”, већ цинични манипулатор. Његов контакт са агентима није био чин издаје идеологије у његовим очима, већ метод преживљавања. Он је схватио да унутар „Охране” постоје фракције и корумпирани официри. Смит верује да је Стаљин створио сопствену „обавештајну службу” унутар полиције, тргујући информацијама о својим друговима како би себи осигурао моћ и безбедност.

Најјачи посредни доказ који Смит наводи јесте оно што се десило након револуције. Роман Малиновски се вратио у Русију 1918. године, очекујући да ће га Лењин поштедети. Уместо тога, експресно је стрељан. Смит сугерише да је Стаљин (који је тада већ имао огроман утицај на тајну полицију Чеку) инсистирао на брзој егзекуцији како би спречио Малиновског да проговори о њиховој заједничкој сарадњи са Охраном. Сви архивари и бивши официри тајне полиције који су имали досијее о „кругу поверења” систематски су елиминисани током 1920-их.

Смитов закључак: Стаљин није био „вук самотњак” револуције, већ кључни чвор у мрежи где су се преплитали бољшевичко подземље и царска полиција. Тај „прљави плес” са агентима дао му је вештине које ће касније искористити да створи сопствену свеприсутну тајну полицију (НКВД).

Боравак у Бечу (1913) – Операција под полицијском заштитом

Боравак у Бечу почетком 1913. године представља један од најзагонетнијих периода у Стаљиновој раној биографији. За Едварда Елиса Смита, ово путовање није било само истраживачка мисија за писање чувеног дела „Марксизам и национално питање”, већ операција која је била изводљива искључиво уз прећутну сагласност царске тајне полиције.

Прелазак границе – „Невидљиви” револуционар: Стаљин је у то време био један од најтраженијих људи у Русији. Био је члан Централног комитета бољшевика и лице са потернице. Смит наглашава да је руска погранична контрола била изузетно строга према политичким сумњивцима. Стаљин је путовао под именом Ставрос Пападопулос (наводно грчки трговац). Смитова теза: Он тврди да је немогуће да човек са тако упадљивим физичким карактеристикама (рошаво лице од великих богиња, специфичан нагласак и изглед) прође све царинске и полицијске пунктове без помоћи. Он сумња да је Охрана издала наредб пограничним службама да „пропусте Грка”.

Боравак у Бечу – Чвор шпијунаже: Беч је 1913. био центар европске шпијунаже, али и место где су се укрштале судбине будућих светских лидера (Троцки, Тито, Хитлер и Фројд су сви били у граду у исто време). Руска Охрана је у Бечу имала једну од својих најјачих испостава (тзв. „Инострана агентура”). Њихов посао је био да прате сваког важног револуционара који дође у град. Стаљин је провео месец дана у Бечу, виђао се са највишим лидерима партије (укључујући Бухарина и Троцког) и радио у јавним библиотекама. Смит истиче као аномалију чињеницу да га руски агенти у Бечу нису ни узнемиравали ни покушали да издејствују његову депортацију, што су често радили другим активистима.

Сукоб са Троцким – Први директан сусрет: Троцки се касније сећао овог сусрета са презиром, описујући Стаљина као „човека са мрачним очима” који му је деловао крајње сумњиво. Смитова интерпретација: Он сугерише да је Стаљин послат у Беч не само да пише о националном питању, већ да „осмотри” Троцког и друге емигранте. Његов рад на теорији био је само покриће за прикупљање информација о томе ко контролише партијску штампу и фондове у иностранству.

Повратак у „Забрањену зону”: Након завршеног посла, Стаљин се у фебруару 1913. враћа у Санкт Петербург. Уместо да се склони на сигурну локацију, он се враћа директно у „лавље чељусти”, где га полиција наводно хапси на балу који су организовали бољшевици убрзо након повратка. Смитов закључак: Хапшење по повратку је било инсценирано како би се Стаљину „освежио” револуционарни кредибилитет након што је обавио мисију у иностранству. За Смита је невероватно да се неко толико тражен враћа у престоницу без претходно осигуране заштите.

Ко је платио пут? Бољшевичка партија је у том тренутку била у финансијској кризи. Путовања преко пола Европе, боравак у хотелима и трошкови живота били су скупи. Смит поставља питање порекла новца за ово путовање. Док званична историја каже да је новац стигао из партијске касе, Смит сугерише да је део средстава обезбедила Охрана како би свој „извор” (Стаљина) позиционирала што ближе Лењину и врху партије у кључном тренутку пред светски рат.

Резиме ове тачке: Путовање у Беч је за Смита доказ Стаљинове улоге као „курира” између Лењина и полиције. Док је Лењин веровао да Стаљин пише теоријско дело које ће учврстити бољшевизам, Смит верује да је полиција омогућила тај рад како би њихов „човек из сенке” добио интелектуални легитимитет неопходан за даљи успон.

„Празнине” у биографији – Очишћени периоди

Пета и завршна тачка Смитове анализе фокусира се на такозване „беле мрље” или хронолошке дисконтинуитете у Стаљиновом животу. Едвард Елис Смит тврди да ови периоди нису били случајне паузе у револуционарном раду, већ намерно брисање трагова о Стаљиновим контактима са оперативцима Охране.

„Вакууми” без сведока: Смит примећује да, док су други револуционари (попут Троцког, Лењина или Луначарског) остављали за собом густ траг писама, чланака, сведочења сабораца или полицијских записника, Стаљин има периоде од по неколико месеци, па чак и година, где му се губи сваки траг. Смитова сумња: Он сматра да би „прави” револуционар у илегали увек био у контакту са базом или централом. Ако нема писама друговима, а нема ни полицијских извештаја о потери, то сугерише да је Стаљин био у „сигурној кући” саме полиције.

Период након 1904. године (Бекство из прве сибирске изолације): Након што је први пут „побегао” из Сибира, Стаљин се вратио у Грузију. Званична историја каже да је одмах почео да ради на уједињењу бољшевика. Смитова анализа: Он примећује да су полицијске архиве о њему из тог периода изузетно штуре, иако је био „бегунац”. Смит сугерише да је Стаљин тада пролазио кроз фазу обуке или debriefinga (извештавања) код својих полицијских налогодаваца, како би научио методе конспирације које ће касније користити против сопствених другова.

Тајанствена 1909. година: Након још једног сумњиво лаког бекства из Вологде, Стаљин се појављује у Санкт Петербургу и Бакуу. Смитова теза: У овом периоду, Стаљин се креће кроз најчуваније делове престонице без икаквих проблема. Смит верује да су ти „нестанци” са радара партије заправо били периоди када је Стаљин под лажним идентитетом, који му је обезбедила полиција, боравио у непосредној близини полицијских штабова ради инструктаже.

Метод „Хибернације”: Смит уводи теорију да је Охрана користила Стаљина као „спавача”. Када би притисак унутар партије постао превелик или када би другови почели да сумњају у њега, полиција би га „повукла” са терена (фиктивно хапшење или просто нестанак). Током те „хибернације”, он би добијао нове идентитете и инструкције о томе ко су нови циљеви унутар бољшевичког покрета које треба неутралисати.

Како је Стаљин „попунио” ове празнине након 1917? Ово је можда најфасцинантнији део Смитовог истраживања. Он описује како је Стаљин, након доласка на власт, ангажовао читаве тимове историчара (под контролом НКВД-а) да ретроактивно „попуне” ове празнине измишљеним догађајима:

• Фиктивни штрајкови: Дописивани су му организациони успеси у фабрикама у којима никада није био.
• Лажни састанци: У биографију су му убачени сусрети са Лењином који се хронолошки нису могли догодити.
• Уништавање дневника: Сви приватни записи савременика који су могли да потврде где се Стаљин заиста налазио у тим „празним” месецима били су конфисковани и уништени.

Стаљинова верзија против Смитове верзије

У свом чувеном делу „Кратки курс историје СКП(б)”, Стаљин је ове периоде описао као време „интензивног подземног рада” и „херојског скривања од царских сатрапа”.

Смит, напротив, закључује:

„Стаљин није био неухватљив за полицију, већ је био неухватљив за историју.”

Његова теза је да је Стаљин био хибридно биће – истовремено и револуционар који је веровао у моћ, и полицијски доушник који је ту моћ остваривао издајом. Та комбинација га је, према Смиту, учинила опаснијим од било ког другог бољшевика и омогућила му да на крају завлада и једнима и другима.

Елиминација Лава Троцког

Иако Смитова књига примарно обрађује Стаљинову младост, он се дотиче и каснијих догађаја, јер их сматра логичном последицом рано научених метода. Елиминација Лава Троцког није била један догађај, већ вишегодишњи, пажљиво планирани процес који је Стаљин спровео користећи своју позицију генералног секретара партије. Стаљин није победио Троцког говорничком вештином, већ бирократском контролом и политичким маневрисањем.

Контрола партијског апарата: Док је Троцки био заузет командовањем Црвеном армијом и теоретисањем, Стаљин је као генерални секретар (функција коју су тада сматрали досадном и бирократском) постављао своје људе на кључне функције широм СССР-а. Када је дошло време за гласање на партијским конгресима, Стаљин је већ имао „своју” већину која би увек надгласала Троцког.

Изградња култа Лењина и „Тројка”: Након Лењинове смрти 1924. године, Стаљин се позиционирао као његов једини верни ученик.

• Тројка: Стаљин је склопио савез са Зиновјевом и Камењевом како би изоловали Троцког.
• Троцкизам као јерес: Стаљин је почео да представља идеје Троцког (попут „перманентне револуције”) као супротне Лењиновом учењу, називајући их опасним скретањем.
• Сахрана: Стаљин је преварио Троцког око датума Лењинове сахране, због чега се Троцки (који је био на лечењу) није појавио. То је у јавности оставило утисак да Троцки не поштује преминулог вођу.

„Социјализам у једној земљи” против „Перманентне револуције”: Стаљин је понудио народу уморном од рата идеју „социјализма у једној земљи” – фокус на изградњу стабилног СССР-а. Троцки је инсистирао да револуција мора одмах да се шири на Запад. Стаљинова теза је била много популарнија међу уморним становништвом и партијским кадровима.

Постепено одузимање моћи (1925–1929): Стаљин је елиминисао Троцког корак по корак:

• 1925: Троцки је смењен са места народног комесара за војна и поморска питања (изгубио контролу над војском).
• 1926: Избачен је из Политбироа.
• 1927: Избачен је из Комунистичке партије након покушаја организовања уличних демонстрација.
• 1928: Протеран је у Алма-Ату (Казахстан).
• 1929: Коначно је протеран из Совјетског Савеза.

Атентат у Мексику (1940): Иако у егзилу, Троцки је био опасан критичар Стаљиновог режима (написао је „Издану револуцију”). Стаљинова тајна служба (НКВД) организовала је неколико покушаја атентата. Коначно, 21. августа 1940. у Мексику, агент НКВД-а Рамон Меркадер успео је да уђе у радну собу Троцког и зада му смртоносни ударац пијуком за лед у главу. Меркадер је касније у СССР-у проглашен за хероја.

Стаљин – Богослов који је заменио Бога државом

Смит, као и други историчари попут Сајмона Себага Монтефиореа, указује на дубоку везу између Стаљиновог образовања у православној богословији и његовог каснијег метода владавине. Ако дубље загребамо испод површине, видимо да Стаљин никада није заиста престао да буде богослов – он је само заменио религију.

Ево како је богослов постао апсолутни диктатор и шта је из цркве пренео у Кремљ:

Догматски начин размишљања: У богословији се не учи критичко размишљање, већ тумачење светих текстова. Стаљин је марксизам третирао као нову Библију. За њега, Лењинови списи нису били политички предлози, већ „Свето писмо” које се не доводи у питање. Ко год би одступио од те линије, није био само политички противник, већ јеретик којег треба екскомуницирати (избацити из партије) или спалити (стрељати).

Стил „Питања и одговора” (Катехизис): Ако читате Стаљинове говоре, приметићете да су они често заморни, репетитивни и структурисани као црквени катехизис:

„Шта је то бољшевизам? Бољшевизам је… Да ли ми то желимо? Не, ми то не желимо. Шта ми онда желимо? Ми желимо…”

Овај стил је директан производ његовог школовања за свештеника. Он је знао да се масе не придобијају сложеном филозофијом, већ понављањем једноставних истина, баш као на литургији.

Култ личности као замена за Бога: Стаљин је разумео да руски народ, дубоко религиозан вековима, не може тек тако да живи у атеистичком вакууму. Он је себе поставио као непогрешивог првосвештеника нове идеологије. Портрети њега и Лењина заменили су иконе у „црвеним угловима” руских домова. Мумифицирање Лењина и његово излагање у Маузолеју је директна копија православног култа светих моштију.

Аскетизам и изолација: Иако је владао огромном империјом, Стаљин је живео релативно аскетски – носио је исту војну тунику годинама и спавао на једноставним лежајевима. Та врста „револуционарног монаштва” коју је научио у богословији давала му је морални ауторитет над бирократама који су тежили луксузу.

Параноја и „Исповест”: Смит у својој књизи сугерише да је Стаљин у богословији научио моћ надзора. У интернату су помоћници управника стално претурали по стварима ученика, читали њихова писма и потказивали их. Стаљин је тај систем пренео на цели СССР – створио је државу у којој је свако сумњив и где се од свакога тражи „исповест” (јавно покајање на партијским састанцима).

Иронија судбине: Стаљинова мајка, Екатерина, остала је побожна до краја живота. Када ју је Стаљин посетио 1935. године, питала га је: „Сосо, шта си ти сада заправо?” Он је одговорио: „Сећаш се цара? Е, ја сам нешто као цар.” Она му је на то одговорила: „Штета што ниси постао свештеник.”

Ратни говор 1941. – Повратак Богу

Када су немачки тенкови 3. јула 1941. године већ дубоко продрли у совјетску територију, Стаљин се, након десет дана ћутања, обратио нацији преко радија. Тај говор је остао упамћен као један од најзначајнијих момената у историји СССР-а, јер је тада „богослов” у њему потпуно потиснуо „бољшевика”.

„Браћо и сестре…” Уместо уобичајеног хладног и бирократског „Другови”, Стаљин је говор почео речима:

„Браћо и сестре! Вама се обраћам, пријатељи моји…”

Ово је била директна имитација црквеног обраћања пастира свом стаду. За обичног руског човека, који је деценијама трпео терет индустријализације и чистки, овај прелазак на породични и религиозни тон био је емоционални шок који је пробудио дубоки патриотизам.

Од „Класне борбе” до „Светог рата”: Стаљин је схватио да људи неће гинути за петогодишње планове или апстрактни марксизам док им непријатељ пали села.

• Историјски ревизионизам: Из нафталина је извукао руске православне хероје и светитеље-ратнике попут Александра Невског и Димитрија Донског.
• Црквена терминологија: Рат је прогласио „Светим отаџбинским ратом”. Реч „свети” (священная) у руском језику има дубоку сакралну тежину коју је он, као богослов, савршено осећао.

Пакт са Црквом – Повратак Бога у СССР: У најкритичнијем тренутку рата (1943), Стаљин је повукао потез који би Лењина згрозио:

• Позвао је све митрополите у Кремљ.
• Организовао је избор Патријарха.
• Отворио је хиљаде цркава које су биле претворене у складишта.
• Чак је тражио да се свештеници моле за победу Црвене армије на литургијама.

Смит би овде сигурно приметио Стаљинову циничну генијалност: он је Цркву искористио као „алат” за мобилизацију масе, баш као што је (према Смитовој тези) у младости користио полицију да би се решио ривала.

„Свети” гнев и апокалиптична реторика: Његов стил у ратним годинама постао је сличан библијским пророчанствима. Говорио је о „праведној казни”, о „немилосрдном уништавању непријатеља” и о „коначној победи светлости над тамом”. То није био језик политичара, већ језик Старог завета.

Резултат – Стаљин као „Црвени Цар-Первосвештеник”: Након победе 1945. године, Стаљинов ауторитет је постао готово божански. Људи га више нису доживљавали само као председника владе, већ као спасиоца Русије. Парадокс је био потпун: човек који је у младости вероватно издао своје другове полицији (према Смиту) и који је прогонио веру, на крају је победио у рату тако што је васкрсао руски дух уз помоћ црквених метода које је научио у богословији у Тифлису.

Стаљин – Хибридно биће

Смитова књига нам помаже да схватимо да Стаљин никада није био „једноставан” човек. Он је био чвор у којем су се срели:

1. Богословска дисциплина и догма.
2. Полицијска доушничка лукавост (ако верујемо Смиту).
3. Бољшевичка немилосрдност.

Без било којег од ових елемената, он вероватно никада не би преживео ране године, а камоли постао један од најмоћнијих људи у историји.

Смит не нуди коначни доказ, већ мозаик индиција – бекства без потере благе казне за тешка кривична дела, контакте са доказаним полицијским агентима, чудно лака путовања у иностранство и накнадно, опсесивно уништавање архива. Његова теза остаје провокација, али и позив на преиспитивање: колико је историја коју знамо заправо пажљиво конструисана фикција?

Излагање засновано на књизи Едварда Елиса Смита, „The Young Stalin: The Early Years of an Elusive Revolutionary” (1967), и критичкој обради његових теза.

Биографска напомена

Едвард Елис Смит био је историчар, писац, дипломатски службеник и агент ЦИА. Након дипломирања на Универзитету Западна Вирџинија 1939. године, распоређен је у Немачку где је служио током Другог светског рата. По завршетку рата, изабран је за школовање у Поморској језичкој школи, где је савладао руски језик. Од 1946. до 1947. похађао је Школу за стратешку обавештајну службу у Пентагону и Школу контраобавештајне службе у Кемп Холаберду.

Смит је након завршетка школовања почео да ради у америчкој амбасади у Москви као помоћник војног и економског аташеа. Године 1950. постављен је од стране Обавештајне службе америчке војске на место шефа сектора, где је руководио одељењем за совјетску економију и политику и анализирао политике везане за совјетска питања. Крајем 1953. године дао је оставку како би постао обавештајни официр ЦИА и обављао различите мисије широм Москве. Након рада као тајни агент, Смит је од 1954. до 1956. служио као дипломатски службеник, анализирајући економске трендове у Совјетском Савезу. Потом је до 1962. године радио као консултант и менаџер пројеката, предводећи тимове стручњака на различитим економским програмима, попут Маршаловог плана.

Након дуге каријере у америчкој влади, Смит се посветио предавачком и списатељском раду. Обилно је објављивао у периодици и објавио две историјске књиге, обе посвећене руској историји, посебно Јосифу Стаљину и Охрани. Од 1970. до 1980. године Смит је радио као међународни економиста, а потом и као потпредседник Крокер банке. Последње године живота провео је радећи у компанији „Smith Bellingham International“, све до своје изненадне смрти 1982. године.