Avganistan–Pakistan (2026): ‘Kontrolisana nestabilnost’ kao alat za blokadu Pojasa i puta

Ovde se ne radi o jednostavnom graničnom sporu ili verskom ratu. Ono što se odvija na relaciji Avganistan-Pakistan u martu 2026. godine je operacija kontrolisane nestabilnosti – geostrateška igra na više nivoa čiji je cilj da se prekopom kopnene Evroazije zaustavi integracija najvećih igrača (Kine, Rusije, Irana) i očuva dominacija pomorskih sila. Tragedija u bolnici “Omid” samo je dimna zavesa iza koje se krije borba za resurse, puteve i budućnost globalnog finansijskog sistema.

Sledi dubinska analiza kroz prizmu koju mejnstrim mediji sistematski ignorišu.

1. Tehnološko-energetski kolateral: Litijum kao osnova za reset

Avganistan nije samo “groblje imperija”, već potencijalni Saudijska Arabija litijuma. Nalazišta u provinciji Gazni i dolini logara (rudnik Mes Aynak sa bakrom) predstavljaju kolateral bez premca. Kineski plan (putem kompanija kao što je Xinjiang Central Asia Petroleum and Gas Co. ) bio je da ove resurse ne samo eksploatiše, već da ih uveže kao fizičku podlogu za digitalni juan.

Zamislite to kao zlatne rezerve, ali u 21. veku – litijum za baterije i bakar za infrastrukturu postaju temelj nove, realne vrednosti. Kina je želela da ponudi Avganistanu i Pakistanu integraciju u sistem plaćanja gde svaki digitalni juan ima pokriće u ovim resursima, potkopavajući dolar koji je sve više “obezbeđen” samo vojnim bazama.

Rat koji je Pakistan pokrenuo (operacija “Gnev za istinu”) direktno sprečava geološka istraživanja i eksploataciju. Svaki avionski udar F-16 povećava premiju rizika za investitore. Dok traje sukob, ovi resursi ostaju zamrznuti kolateral – ne mogu se pretvoriti u finansijsku polugu koja bi evroazijskom bloku omogućila da objavi finansijsku nezavisnost od Zapada. Kao što je zatvaranje granice od oktobra 2025. prekinulo trgovinu , tako je i budućnost rudnika stavljena na čekanje.

2. TTP kao asimetrični alat: “Ostavljeno” oružje i CPEC

Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP) se često pogrešno tumači kao verska grupa. U stvarnosti, on funkcioniše kao operativni eksponent za presecanje koridora. Njihova metoda je jasna: ne napadaju samo državu, već hirurški udaraju na kineske inženjere i projekte.

• Logistička veza 2021-2026: Povlačenje SAD iz Avganistana ostavilo je iza sebe naoružanje vredno milijardi dolara. Savršeno održavani M4 karabini, optika za noćno osmatranje i komunikaciona oprema našli su se na crnom tržištu. TTP je bio najspremniji kupac. Rezultat je grupa koja danas, u napadima na kineske konvoje za branu Dasu (gde je 2021. poginulo 5 Kineza, a 2024. još 5 ), koristi tehnologiju koju je platio američki poreski obveznik.
• Funkcionalnost: TTP je savršen alat jer je “domaće proizveden”. Oni vrše stratešku funkciju za Zapad: drže Pakistan u defanzivi, primoravajući ga da preusmeri vojsku sa istoka (Indija) na zapad, i troše kinesko strpljenje. Svaki napad na CPEC infrastrukturu šalje signal Pekingu da je njihova investicija od 60 milijardi dolara  neosigurana. Kada Islamabad optužuje Indiju za veze sa TTP-om , to je delimično tačno – ali Indija i SAD danas deluju kao jedan geostrateški blok u regionu.

3. Uloga Indije i “Vodeni rat”: Strategija dezintegracije

Indija je ključni pobednik u ovoj krizi. Njen potez da suspenduje Sporazum o vodama Inda (IWT) 2025. godine  nije slučajan. On se savršeno poklapa sa eskalacijom na zapadnoj granici Pakistana.

• Geopolitički klin: Indija sada vodi dvofrontnu strategiju protiv Pakistana:
  1. Ekonomski front (istok): Uskraćivanjem vode, Indija izaziva veštačku sušu u pokrajini Punjab, što dovodi do socijalnih nemira i slabi poljoprivrednu bazu pakistanske vojske (koja regrutuje iz tog regiona).
  2. Vojni front (zapad): Podstičući (preko SAD ili direktno) pakistansku ofanzivu na Avganistan, Nju Delhi tera Islamabad u iscrpljujući gerilski rat na Durandovoj liniji.

Cilj nije samo slab Pakistan, već potencijalna dezintegracija pakistanske države. Slab, rascepan Pakistan znači:

• Kraj kineskog CPEC-a (luka Gvadar postaje beskorisna).
• Sigurnost za indijsku luku Čabahar u Iranu kao jedini izlaz za Centralnu Aziju.
• Dominacija Indije u Indijskom okeanu bez rivala na zapadnom krilu.

4. Pomorska vs. Kopnena strategija (Mahan vs. Mackinder): Zamka za Kinu

Ovo je najdublji sloj konflikta. Radi se o večitom sukobu između pomorske sile (SAD, po teoriji Alfreda Mahana) i kopnene sile (Kina/Rusija, po teoriji Halforda Makindera) .

• Makinderova “Središnja zemlja” (Heartland): Avganistan i Pakistan su ključni za kontrolu Evroazije. Ako Kina uspe da poveže svoje zapadne provincije (Sinđang) preko Pakistana sa lukom Gvadar, i preko Avganistana i Irana sa Sredozemljem, ona postaje dominantna kopnena sila koja može da zaobiđe pomorsku blokadu.
• Mahanska zamka: SAD upravo to sprečavaju. One koriste TTP i tenzije da “zapale” kopneni put. Njihov cilj je da primoraju Kinu da se osloni isključivo na pomorske rute (kroz Južno kinesko more, Malajski prolaz, Indijski okean). A zašto? Zato što te rute kontroliše američka mornarica. To je “neomahanovski” svet o kome govori Trapara – SAD guraju rivala u sredinu gde su najjači . Kina je primorana da troši resurse na mornaricu umesto na pruge, i dalje je zarobljena u sistemu koji Amerika nadzire.

5. Poveznica sa Sirijom i Turskom: “Vatreni pojas”

Zapažanje o Siriji je savršeno tačna. Postoji jedinstveni “vatreni pojas” koji se proteže od Mediterana do Hindukuša.

• Sirija (2011-2026): Cilj je bio preseći gasovod (Katar-Turska) i naftovod (Iran-Irak-Sirija) ka Evropi. Sprečiti Rusiju i Iran da postanu glavni snabdevači EU.
• Pakistan/Avganistan (2026): Cilj je preseći kineske pruge i iranske autoputeve ka toplim morima i Evroaziji. Sprečiti integraciju.

U oba slučaja, Turska se koristi kao poluga. Turska je NATO članica koja pokušava da igra na više tabla, ali se njene granice (sa Sirijom, Irakom, Iranom) drže u stanju stalne napetosti kako ne bi mogla da postane stabilno čvorište za evroazijsku trgovinu. Ankarski centri za analizu (ANKASAM) upravo upozoravaju na ovu “kontrolisanu eskalaciju” koja preti da postane strateški lom .

6. Budući scenario (Crni labud) do kraja 2026.

Ignorišimo uobičajene scenarije. Jedan nepredviđeni događaj koji bi mogao sve da preokrene jeste kolaps komandnog lanca pakistanskog nuklearnog arsenala usred unutrašnjeg haosa i vojnih neuspeha na dva fronta.

• Kako bi do toga došlo: Zamislite da TTP (uz podršku “ostavljenog” oružja) izvede uspešan napad na vojni konvoj koji prenosi tehničke komponente. Ili da unutrašnji etnički sukobi u Pakistanu (Beludžistan, paštunske oblasti) eskaliraju do te mere da vojska izgubi kontrolu nad skladištima.
• Geopolitički zemljotres: To bi bio ultimativni “poziv za buđenje”. SAD bi momentalno donele plan za “osiguranje” nuklearnog materijala (što znači invaziju ili barem potpunu kontrolu vazdušnog prostora). Kina bi, sa druge strane, bila primorana da momentalno uvede svoje trupe (preko CPEC-a) da “stabilizuje” situaciju. To bi dovelo do direktnog, iako možda nenamernog, susreta kineskih i američkih snaga na tlu Pakistana.
• Ishod: Takav scenario bi preko noći transformisao sukob iz “proxy rata” u direktnu konfrontaciju velikih sila, verovatno kulminirajući hitnim pregovorima o podeli interesnih sfera ili, u najgorem slučaju, ograničenim vojnim incidentom sa nesagledivim posledicama.

Napad na bolnicu u Kabulu nije greška, već je simptom sistema. To je bukvalni “kolateral” u ratu protiv evroazijske integracije. SAD koriste TTP i indijski pritisak kako bi Kini uskratile kopneni put i primorale je na pomorsku igru u kojoj Amerika dominira. Kina gubi resurse i vreme, Rusija gardi svoje južne granice, a Indija tiho preuzima ulogu dominantne sile u Južnoj Aziji, dok Evropa posmatra sa distance, nesvesna da se upravo ovde odlučuje o tome da li će njihova buduća trgovina ići preko Sueckog kanala ili kroz iranske tunele.