Od Homerovog aeda do algoritamskog toka – medijska arheologija pažnje

Apstrakt

Rad polazi od teze da je ljudska subjektivnost konstitutivno zavisna od frikcije – otpora koji medij, telo, drugi ili tradicija pružaju pasivnoj konzumaciji. Analizom Peri‑Lordove oralno‑formulske teorije, Ongove podele na primarnu i sekundarnu usmenost, te savremenih istraživanja ekonomije pažnje i neuroplastičnosti, rad pokazuje kako digitalne platforme i generativna AI stvaraju ambijent bez frikcije – fluidan, personalizovan, uvek dostupan tok koji sistematski favorizuje impulsnu reakciju nad refleksivnom pažnjom. Iako ne postoje konačni dokazi o trajnom neurološkom oštećenju, postoje indicije da dugotrajno izlaganje fragmentiranim sadržajima može restruktuirati obrasce pažnje, s tim da je mozak dovoljno plastičan i za oporavak kroz disciplinovanu vežbu. Rad se završava pozivom na secesiju – svesno, povremeno povlačenje u prostore telesnog prisustva i sporog, zajedničkog stvaranja značenja, kao jednog od mogućih utočišta subjektivnosti u doba algoritamske simulacije.

Ključne reči: oralno‑formulska teorija, sekundarna usmenost, ekonomija pažnje, frikcija, subjektivnost, digitalna disciplina, Hartmut Rosa, Jonathan Crary

Medijski eksperiment nad sobom

Ljudska vrsta je u poslednjih nekoliko decenija izvela radikalan, mada uglavnom nesvestan medijski eksperiment: premestila je većinu svog svakodnevnog iskustva iz prostora linearne, pismene pažnje u prostor fluidnog, algoritamski vođenog digitalnog toka. Ovaj rad ne nudi konačne odgovore o posledicama tog eksperimenta – takvi odgovori zahtevaju decenije longitudinalnih studija – već nudi fenomenološko‑filozofsku interpretaciju mehanizama koji su u igri. Polazna hipoteza glasi: arhitektura digitalnih platformi (beskonačni skrol, personalizovani feed, automatska reprodukcija) može doprineti fragmentaciji pažnje, ali ne deterministički; ključna promena je u odnosu prema frikciji.

Pod frikcijom podrazumevamo svaki oblik otpora koji medij, telo, drugi ili tradicija pružaju pasivnoj konzumaciji: umor pevača, nepomičnost štampane knjige, autonomija sagovornika, neizvesnost izvedbe uživo. Teza glasi: subjektivnost je zavisna od frikcije – ne kao nužan uslov, već kao povlašćeni medij u kome se subjekt konstituiše. Bez otpora nema ničega protiv čega bi se subjekt mogao profilirati; ostaje fluidna, bezoblična svest koja rezonira sa spoljnim pobudama – reaktivni čvor, a ne autonomni izvor.

Ovim se ne romantizuje primarna usmenost – ona je bila prostor i zajedništva i rigidne tradicionalne kontrole, često i nasilnog isključivanja. Poenta nije u tome da je prošlost bila bolja, već da je određeni tip odnosa prema otporu – bez obzira na istorijski kontekst – bio uslov za konstituciju subjektiviteta. Pitanje je da li i pod kojim uslovima taj odnos može opstati u sadašnjosti.

Naučni okvir: Peri, Lord i oralno‑formulska teorija

Terenska otkrića

Tokom 1930-ih i 1950-ih godina, Milman Peri i Albert Lord sproveli su sistematska snimanja usmenih epskih pevača – guslara – u Bosni, Hercegovini i Srbiji. Njihov cilj nije bio etnografski već komparativno‑metodološki: tražili su živi analogon za homerske pesnike, za koje su pretpostavili da su takođe pripadali usmenoj tradiciji. Lordova knjiga The Singer of Tales (1960) iznela je teoriju oralne kompozicije: pevač ne uči pesmu napamet u pismenom smislu, već poseduje repertoar formula – grupa reči koje se pod istim metričkim uslovima koriste za izražavanje bitnih ideja. Svaka izvedba je nova kompozicija u realnom vremenu.

Metrika i pitanje porekla

Južnoslovenski pevači pevaju u desetercu (4+6 struktura). Lord je pokazao da je sistem formula u desetercu izuzetno čist: formule savršeno ispunjavaju metrički blok, omogućavajući tečnu produkciju. Kod Homera, formule su često metrički iskrivljene ili sadrže arhaične oblike – što je upravo ono što bismo očekivali kada se formula prenosi iz jednog metričkog sistema u drugi.

Važno ograđenje: Peri i Lord nisu tvrdili da je grčki heksametar nastao iz srpskog deseterca. Njihov stav je bio da oba sistema pripadaju istoj indoevropskoj tradiciji usmenog epskog pesništva. Južnoslovenska tradicija, budući da je živa, omogućava uvid u mehanizme koji su morali postojati i kod Homera. Ovo je metodološki postupak uporedne analize, a ne tvrdnja o istorijskoj genezi.

Značaj za kognitivnu arheologiju

Peri‑Lordovo otkriće ima implikacije za razumevanje ljudske svesti: pamćenje u usmenim kulturama je distribuirano – u telo (ritam, glas), u obrazac (formule), u socijalnu interakciju (publika). Ova distribuirana priroda pamćenja predstavlja koristan kontrast za razumevanje savremene digitalne transformacije. Dok usmeni pevač ulaže napor da održi koherentnu naraciju, digitalni korisnik je često izložen sistematskom podsticanju na prebacivanje pažnje. Razlika nije u „prirodi“ čoveka, već u arhitekturi pažnje koju različiti mediji podstiču.

Primarna usmenost, pismenost i sekundarna usmenost

Volter Ong je u Oralnosti i pismenosti (1982) razlikovao tri faze. Primarna usmenost – društva bez pisma – karakteriše se formulaičnim, agregativnim (ne analitičkim) mišljenjem, bliskim životnom svetu. Pismenost omogućava linearno, analitičko mišljenje, distancu prema jeziku i apstraktne kategorije. Sekundarna usmenost – zasnovana na pismenosti, ali posredovana elektronskim medijima (radio, TV, telefon) – podseća na obrasce primarne usmenosti (osećaj zajedništva, participativnost), ali bez gubitka pismenih tekovina.

Ong nije mogao predvideti pojavu generativne veštačke inteligencije i algoritamski optimizovanih tokova. Predlažemo stoga termin tercijarna usmenost: usmenost bez tela, bez recipročnog prisustva, bez smrtnosti, bez konačnosti. To je usmenost koju izvodi mašina trenirana na milijardama ljudskih primera, ali koja sama nema ništa da izgubi. Ova tercijarna usmenost ukida upravo ono što je činilo okosnicu primarne – frikciju tela, umora, zaborava, zajedničkog disanja.

Tehnologija i subjektivitet: od Hajdegera do Stiglera

Hajdeger: Ge‑stell

U eseju „Pitanje o tehnologiji“ (1954), Hajdeger tvrdi da suština moderne tehnologije nije ništa tehničko – to je postav koji „postavlja“ prirodi (i ljudskoj svesti) zahtev da bude dostupna kao stojni fond, kao resurs za optimizaciju. U digitalnom kapitalizmu, pažnja korisnika postaje taj resurs. Platforme ne omogućavaju komunikaciju – one izvlače pažnju, pakuju je i monetizuju. Korisnici postaju deo inventara.

Tehnologija kao kulturna devolucija

Nils Postman je u Tehnopolu (1992) upozorio da tehnologija nikada nije neutralna: ona nosi sopstveni epistemološki i etički poredak. U ekonomiji pažnje, algoritmi su optimizovani za engagement – što znači da nagrađuju sadržaj koji izaziva šok, zabavu ili negodovanje, a kažnjavaju sadržaj koji zahteva refleksiju. Ovo ne znači da korisnici postaju pasivne žrtve – ali znači da otpor zahteva sve veći napor.

Stigler: tehnologija kao konstitutivna

Bernar Stigler u Tehnici i vremenu pokazuje da je ljudsko pamćenje uvek već tehnički posredovano. Ono što on naziva „numeričkom atemporalnošću“ savremenih medija – ukidanje vremenskog i prostornog konteksta, činjenica da je sve uvek dostupno i ništa nije nepovratno – dovodi do gubitka „kardinalnih tačaka“ orijentacije. Uronjen u multimedijalni tok, savremeni čovek sve češće biva nošen tamo gde nije nameravao da ide. Stigler ne govori o determinizmu, već o sistemskom pritisku koji prevazilazi individualne kapacitete otpora. Friedrich Kittler dodatno osvetljava ovaj proces: mediji ne prenose samo sadržaj, već oblikuju same uslove mogućnosti mišljenja – a današnji digitalni mediji oblikuju uslove koji favorizuju fragmentaciju.

Hartmut Rosa i Jonathan Crary: akceleracija i 24/7

Rosa: društvena akceleracija i rezonanca

Hartmut Rosa je u Akceleraciji i otuđenju razvio teoriju tri oblika društvene akceleracije: tehničke (brži transport, komunikacija), socijalne (brže promene u odnosima) i tempa života (više akcija po jedinici vremena). Rezultat je otuđenje – gubitak rezonantnih odnosa prema svetu, drugima i sebi. Rezonanca podrazumeva odnos u kome obe strane „govore“ i „odgovaraju“, gde postoji otpor i uzvrat. Digitalne platforme sa svojim instant odgovorima i personalizovanim feedovima simuliraju rezonancu, ali je ukidaju – jer zahtevaju samo potvrdu, a ne pravi susret sa drugim. Frikcija je uslov mogućnosti za rezonancu – ovo je jedna od ključnih teorijskih sinteza rada.

Crary: 24/7 i kraj sna

Jonathan Crary u 24/7: Late Capitalism and the Ends of Sleep* (2013) analizira kako savremeni kapitalizam teži da ukine svaki prekid – noć, san, neradno vreme – kao poslednje enklave otpora. Stalna povezanost, osvetljeni ekrani, globalna tržišta koja nikada ne spavaju – sve to stvara režim u kome je isključenje postalo luksuz. Crary pokazuje da je san (i, dodajemo, dosada, čekanje, tišina) poslednji prirodni otpor prema totalnoj ekstrakciji pažnje. Njegova analiza savršeno se uklapa u tezu da je frikcija luksuz: oni koji mogu da priušte da isključe, spavaju, dosađuju se – ti poseduju moć koju algoritamski zavisni korisnici nemaju.

Ekonomija pažnje: mehanizmi i indicije

Algoritamska ekstrakcija

Platforme poput TikToka, Instagrama i YouTube-a dizajnirane su da maksimizuju vreme provedeno na platformi. Mehanizmi su dobro poznati: beskonačni skrol, automatsko puštanje sledećeg sadržaja, personalizovane preporuke zasnovane na mašinskom učenju. Ovi mehanizmi sistematski favorizuju bottom‑up obrasce pažnje (reakcija na spoljne draži) nad top‑down kontrolom (namerni fokus).

Ograđenje: Ovo ne znači da platforme uzrokuju poremećaj pažnje. Znači da stvaraju okruženje u kojem je održavanje produženog fokusa sve teže, dok je prebacivanje pažnje sve lakše. Reakcija zavisi od individualnih faktora, navika i socioekonomskog konteksta.

Neuroplastičnost: mogućnost, ne sudbina

Istraživanja neuroplastičnosti pokazuju da se mozak menja u odgovoru na ponovljene stimuluse. Dugotrajno izlaganje fragmentiranim digitalnim sadržajima može dovesti do promena u obrascima pažnje – ali ti efekti su uglavnom mali do umereni, visoko heterogeni i teško ih je izolovati od socioekonomskih faktora. Longitudinalna studija Nivinsa i saradnika (2024) pruža indicije o povezanosti između obrasca korišćenja digitalnih medija i emergentnih simptoma pažnje kod dece, ali autori naglašavaju da je kauzalnost teško dokazati i da genetski faktori igraju značajnu ulogu.

Ključni zaključak: Mozak je plastičan i u pozitivnom smeru. Ograničavanje izloženosti fragmentiranim sadržajima i postepeno povećavanje izloženosti dugoj formi može dovesti do oporavka kapaciteta za pažnju. Subjektivnost nije trajno oštećena – ali zahteva vežbu.

Kognitivna stratifikacija

Bez obzira na neurološke mehanizme, već danas vidimo socijalnu podelu: oni koji imaju luksuz vremena, prostora i tišine da razvijaju produženu pažnju, i oni koji su prinuđeni da žive u režimu konstantne prekinutosti. Ova podela nije samo stvar obrazovanja – ona je pitanje rada (fleksibilno, gig radno vreme ne dozvoljava duge blokove fokusa), stanovanja (gde nema mirne sobe) i kulture (gde je prekidnost normalizovana). U tom smislu, frikcija je zaista luksuz – a to je možda i najvažniji sociološki uvid rada.

Digitalna frikcija – kontrateza

Treba, međutim, napomenuti da digitalni prostor nije samo prostor ukidanja frikcije. Postoje i digitalne prakse koje uvode nove oblike otpora – forumi sa sporom moderacijom, čitalačke grupe koje se organizuju preko mreže ali zatim čitaju štampane knjige, softveri za blokiranje notifikacija, pa čak i algoritamski alati koji podstiču refleksiju (npr. aplikacije koje mere vreme provedeno na ekranu i nude savete za digitalnu disciplinu). Ovi primeri ne poništavaju glavnu tezu, ali je relativizuju: digitalna arhitektura ne determiniše ponašanje, već stvara polje mogućnosti koje se može koristiti na različite načine. Ključno je pitanje koje resurse (vreme, obrazovanje, samokontrolu) pojedinac ima da bi izabrao frikciju tamo gde sistem podstiče njeno izbegavanje.

Zavisnost od frikcije: konceptualna sinteza

Sada možemo formulisati centralnu tezu u njenom punom obimu:

Subjektivnost nije urođena; ona se svakodnevno izvodi – slično guslarskoj pesmi – kroz susret sa otporom. Frikcija (tela, materijala, drugog, tradicije) pruža ono protiv čega se subjekt može profilirati. Bez frikcije – u savršeno glatkom, personalizovanom, uvek dostupnom algoritamskom toku – nema ničega što bi zahtevalo da subjekt odluči, istraje, odgodi zadovoljstvo. Rezultat nije nužno „uništenje“ subjekta, već njegovo stanjivanje – postojanje kao niza impulsivnih reakcija, a ne koherentne naracije.

Ova teza nije empirijski dokazana (i verovatno se ne može dokazati u strogo eksperimentalnom smislu), ali nudi hermeneutički okvir za razumevanje veze između medijske arhitekture i doživljaja sopstva. Kao takva, ona je korisna za fenomenološku i kritičku teoriju, dok ostavlja otvorenim pitanje individualnih razlika i mogućnosti otpora.

Ograničenja rada

Pre nego što izložimo zaključak, neophodno je naglasiti ono što ovaj rad nije.

• On ne tvrdi da postoji jednostavna kauzalna veza između korišćenja digitalnih medija i gubitka subjektivnosti – takva tvrdnja bi zahtevala decenije longitudinalnih studija koje još ne postoje.
• On ne zagovara tehnofobni eskapizam niti idealizuje predmoderne usmene kulture, koje su istovremeno bile prostori zajedništva i rigidne tradicionalne kontrole.
• On, konačno, ne tvrdi da su svi oblici digitalne kulture degradirajući – postoje digitalne zajednice koje neguju refleksiju, spore oblike čitanja i odgovornu upotrebu pažnje.

Ono što ovaj rad nudi jeste hermeneutički okvir za razumevanje jednog od mogućih vektora transformacije subjektivnosti u digitalnom dobu – ne kao jedini, već kao jedan od važnih.

Umesto zaključka: secesija kao strategija

Ovaj rad nije apokalipsa i nije uteha – to je mapa. Jedna od mogućih strategija koju mapa pokazuje jeste secesija: ne juriš na digitalne vetrenjače, već povremeni, svesni egzodus iz simulacije, kada je to potrebno. Secesija ne znači napuštanje digitalnih tehnologija – to je nemoguće i nepoželjno. Secesija znači granicu – sposobnost da se u određenim trenucima isključimo, vratimo telesnom prisustvu, zajednici, sporom i teškom stvaranju značenja.

Praktične implikacije uključuju: čitanje papirnih knjiga, pisanje rukom, namerno isključivanje notifikacija, boravak u tišini, dopuštanje sebi dosade, odlazak na koncerte i pozorišne predstave – ukratko, sve ono što uvodi frikciju tamo gde je algoritam ukinuo. Ovo nije povratak u prošlost – to je vežbanje subjektivnosti u vremenu koje je sistematski obeshrabruje.

I na kraju: AI može biti savršeni digitalni aed. Može da generiše beskonačne varijacije iste priče. Ali ono što ne može da proizvede jeste zajednička svest o sopstvenoj konačnosti – trenutak kada pevač zastane, zaboravi stih, i publika zadrži dah; trenutak kada svi u prostoriji znaju da dele isto prolazno vreme. To je jedino mesto gde se značenje rađa. Sve ostalo je statistika.

Reference

1. Lord, A. B. (1960). The Singer of Tales. Cambridge, MA: Harvard University Press.
2. Parry, M. (1971). The Making of Homeric Verse: The Collected Papers of Milman Parry. Oxford: Clarendon Press.
3. Ong, W. J. (1982). Orality and Literacy: The Technologizing of the Word. London: Methuen.
4. Heidegger, M. (1977). The Question Concerning Technology and Other Essays (W. Lovitt, Trans.). New York: Garland Publishing.
5. Postman, N. (1992). Technopoly: The Surrender of Culture to Technology. New York: Knopf.
6. Stiegler, B. (1998). Technics and Time, 1: The Fault of Epimetheus. Stanford: Stanford University Press.
7. Stiegler, B. (2009). Technics and Time, 2: Disorientation. Stanford: Stanford University Press.
8. Kittler, F. (1990). *Discourse Networks 1800/1900*. Stanford: Stanford University Press.
9. Rosa, H. (2013). Social Acceleration: A New Theory of Modernity. New York: Columbia University Press.
10. Rosa, H. (2019). Resonance: A Sociology of Our Relationship to the World. Cambridge: Polity Press.
11. Crary, J. (2013). *24/7: Late Capitalism and the Ends of Sleep*. London: Verso.
12. Nivins, S., Mooney, M., Nigg, J. T., & Klingberg, T. (2024). Digital Media, Genetics and Change in ADHD Symptoms in Children – A Longitudinal Study. SSRN. https://ssrn.com/abstract=4871258
13. Pałka, P. (2025). Problems of Technological Management: On Automated Extraction of Mental Goods. In Governance of Technology (forthcoming, Cambridge University Press).
14. Foley, J. M. (2005). South Slavic Oral Epic and the Homeric Question. Acta poética, 26(1‑2), 51–68.

Napomena: Ovaj rad je zamišljen kao teorijsko‑filozofska interpretacija, a ne kao empirijska studija. Tvrdnje o efektima digitalnih medija na pažnju treba shvatiti kao indicije i hipoteze, a ne kao dokazane činjenice. Konačna ocena o prirodi i uzrocima savremenih promena u pažnji zahteva dalja interdisciplinarna istraživanja.