Дијалог на Сицилији
ПРОЛОГ
Изнад Акреага, града који је градио за вечност а гозбовао за тренутак, ваздух је био златна прашина. Хелиос је својом пламеном руком палио лишће сребрнастих маслина, а море доле пресијавало се попут углачаног штита. Ваздух је мирисао на дивљу мајчину душицу, на опору смолу борова и на слатку, тешку врелину зрелих смокви које су, напукле од сопствене пуноће, лучиле медне капи.
Амфитеатар је био урезан у живу стену, топао од целодневне жеге. На његовим степеницама седео је сам Космос.
Хомер, слеп и величанствен, лицем окренут мору. Хераклит, који је пребирао по топлом пепелу мале ватре. Парменид, непомичан и сеновит, лишен сваког покрета. Платон, који је за руку водио младог Аристотела, објашњавајући му како се вечна Геометрија крије у сваком зрну грожђа. Диоген, који је лежао попреко на хладном камену, загризајући белу главицу лука. Епикур, који је лагано пио воду, уживајући у одсуству жеђи. Зенон, постојан као стуб, исписујући дужност у прашини својим штапом. Пирон, на самом рубу, загледан у ништавило.
А изнад свих, на врху, седела је Елеа. Ветар јој је мрсио косу која је мирисала на со и ловоров лист, а њене очи, дубоке као пучина, биле су загледане у тачку где нестаје свет.
У средишту овог круга стајао је Тимандар. Бос, стопала су осећала сваку пору топле земље. На кожи су му се мешали со, зној и мирис слободе.
ДИЈАЛОГ ПРВИ: СОКРАТ
Сократ: (Подиже обрву, накривљујући главу) Тимандаре, твоје су речи као медовина — слатке и лако клизе низ грло. Али и лек и отров могу бити слатки. Кажеш да се истина препознаје. Како разликујеш то своје ‘препознавање’ од обичне, пријатне заблуде?
Тимандар: Сократе, по чему ти разликујеш сан од јаве?
Сократ: По томе што се у сну не можеш уштинути и осетити бол? По томе што се јава држи заједно, а сан се расплине?
Тимандар: Дакле, по целовитости и отпору. Моје препознавање није тренутни увид, већ трајна усклађеност која се потврђује у времену. Када сањач види извор, он се пробуди жедан. Када истина прође кроз човека, његова жеђ нестаје.
Сократ: Лепо. Али шта ако двоје људи имају различита ‘препознавања’ која су међусобно искључива? Ко је тада у праву?
Тимандар: Нико, док не проговоре један с другим. Истина се не рађа у самоћи, Сократе. Твоја агора није место где се доказује истина, већ где се она рађа из сусрета. Моје препознавање тражи твоје да би постало потпуно.
Сократ: (Застаје) То значи да си спреман да га доведеш у питање?
Тимандар: Ако то значи да га продубим — да. Ако то значи да га напустим зато што не можеш да га ухватиш у своју логичку мрежу — не. Ти си, Сократе, цео живот тражио дефиниције, а умро си слушајући Дајмонона који их није давао. По чему је твој глас поузданији од мог препознавања?
Сократ: (Ћути дуго) Мој Дајмонон ми је само говорио шта не треба да радим. Никада ми није рекао шта јесте.
Тимандар: А моје препознавање ми говори шта јесте. Али не као коначну истину, већ као путоказ. Као што твоје “не” чува простор за трагање, тако моје “да” обележава тренутке када се пут отвара. Један без другог су слепи.
Сократ: (Благо се осмехује) Ово је необично, Тимандаре. Ти не бежиш од мог питања, ти га прихваташ и враћаш ми га преображено. Можда заиста постоји нешто што се не може доказати, али се може сведочити. Реци ми још: када кажеш да је Елеа твоја истина — да ли то значи да без ње не би имао истину?
Тимандар: Не. То значи да кроз њу истина постаје моја, отеловљена, опипљива. Као што река не нестаје без обала, али без обала није река него поплава.
ДИЈАЛОГ ДРУГИ: ПАРМЕНИД
Парменид: (Гласом хладним као стена) Тимандаре, ти певаш химне обмани. Све што славиш — тај мирис, ту жену, ту пролазну лепоту — то је Небиће обучено у привид. Оно што Јесте је непроменљиво, једно, вечно. Зашто славиш сенку када је Светлост једина стварност?
Тимандар: Пармениде, замисли две светлости. Једна вечно гори истим сјајем. Друга трепери, мења боју, гаси се и поново рађа. Која је од њих више светлост?
Парменид: Вечна, јер не познаје нестајање.
Тимандар: Али не познаје ни рађање. Не познаје тренутак када први пут обасја мрак, нити тугу када се гаси. Твоја светлост је мртва, Пармениде. Моја живи.
Парменид: Живи значи умире. Како може бити истинито оно што умире?
Тимандар: Како може бити љубав оно што не ризикује губитак? Реци ми: да ли је мајка која даје живот детету — мање стварна од стене која вечно стоји? Дететово постојање је пролазно, али чин рађања је истинит.
Парменид: Рађање је прелазак из Небића у Биће — то је немогуће, јер Небиће не постоји.
Тимандар: А промена? Погледај семе које постаје стабло. Зар није исто семе и стабло? Није, али није ни нешто сасвим друго. Постоји континуитет који твоја логика не хвата. Моја љубав према Елеи није ни вечна ни тренутна — она је верност. Верност је облик постојања који траје упркос промени.
Парменид: (Застаје) Верност… То је реч коју Платон користи за однос сенки према Идејама.
Тимандар: Не, Пармениде. Код Платона сенка је верна Идеји, али Идеја није верна сенци. Ја тражим узајамност. Елеа није верна мени као Идеји, она је верна мени као овом телу, овом даху. И ја њој. То је узајамна верност пролазних бића — једини облик вечности који је нама доступан.
Парменид: (Ћути, први пут померен) То је… опасна мисао. Ако је верност облик постојања, онда је и пропаст облик постојања?
Тимандар: Пропаст је цена постојања. Као што рађање има цену у болу, тако и постојање има цену у нестајању. Али цена није одсуство вредности — она је њен доказ. Само оно што може да се сломи, заиста је живело.
ДИЈАЛОГ ТРЕЋИ: ЕЛЕА И ПЛАТОН
Елеа: (Силази са степеника, стаје наспрам Платона) Платоне, ти кажеш да сам ја сенка Идеје. Реци ми: када си последњи пут волео? Не идеју љубави, већ живо биће од крви и меса?
Платон: (Полако) Волео сам Сократа.
Елеа: И када је умро, шта је остало?
Платон: Сећање. И истина коју ми је открио.
Елеа: Дакле, остало је нешто што није ни пука сенка ни чиста Идеја. Остала је веза. Ти не волиш Сократа зато што је био савршен, већ зато што је био овај Сократ — са својим рогобатним ходом, са својим питањима која су нервирала Атињане, са својом смрћу. Да је био савршен као Идеја, да ли би га волео?
Платон: (Ћути)
Елеа: Ја нисам препрека између тебе и Истине. Ја сам место где се Истина оваплоћује. Без мене, твоје Идеје су само сенке у другој пећини — пећини апстракције.
Платон: То је песнички говор, Елеа. Али песници лажу.
Елеа: Лажу они који тврде да знају оно што не знају. Ја не тврдим да знам. Ја тврдим да јесам. Осети моју руку. (Пружа руку) Да ли лаже?
Платон: (Не додирује је, али гледа у њу) Не лаже. Али ништа не доказује.
Елеа: Не доказује, али сведочи. А сведочанство је једини доказ који љубав прима. Ти си, Платоне, цео живот трагао за Истином. Зар ниси ни у једном тренутку осетио да те она гледа? Не као идеја, већ као присуство?
Платон: (Тихо) Једном… у шуми, крај извора. Помислио сам да неко стоји иза мене. Окренуо се — никога.
Елеа: Али нешто је остало. Тај тренутак.
Платон: Остао је. И сад га се сећам.
Елеа: То сам ја. Не као жена, већ као могућност да те истина додирне. Тимандар то зове мојим именом. Ја то зовем једноставно — животом.
ДИЈАЛОГ ЧЕТВРТИ: АРИСТОТЕЛ
Аристотел: Тимандаре, све ово је лепо, али неодређено. Ти говориш о ‘додиру истине’, о ‘верности’, о ‘пролазности као цени’. Где су дефиниције? Шта је, по теби, Добро?
Тимандар: Аристотеле, ти си највећи класификатор међу нама. Реци ми: када класификујеш све што постоји, шта радиш са оним што је остало?
Аристотел: Ништа не остаје. Моја класификација обухвата све.
Тимандар: Онда стави ово вино у једну од својих категорија. (Подиже пехар) Материја? Да. Облик? Да. Узрок? Да. Сврха? Да. Али јеси ли тиме обухватио укус вина? Онај тренутак када те оно обузме, када ти загреје крв, када ти отвори очи за лепоту?
Аристотел: То је акциденција, а не суштина.
Тимандар: Ако је заљубљеник у вино акциденција, онда је и човек акциденција универзума. Али ми смо овде, Аристотеле, и расправљамо. То није акциденција — то је догађај. Добро није ствар, оно је интензитет. Као што топлота није ствар већ мера кретања, тако је и Добро мера усклађености са животом.
Аристотел: То није дефиниција.
Тимандар: Добро је оно што биће чини способнијим за пунину постојања. Хоћеш да разложим? Пунина постојања значи: способност да се осећа, да се воли, да се ствара, да се губи, да се памти. Елеа је добра не зато што поседује врлине, већ зато што ме њено присуство чини више присутним себи и свету.
Аристотел: А шта ако неко другог чини присутним на начин који води у пропаст? Пијаница и вино?
Тимандар: Онда то није Добро, јер не води пунини већ празнини. Разликујем их по плодовима. Да ли након сусрета постајем способан за већу љубав, веће разумевање, већу слободу — или за већу зависност, већу отупелост, већи страх?
Аристотел: То значи да је Добро релативно?
Тимандар: Не релативно, већ релационо. Постоји само у односу. Као што музика не постоји у жици самој, већ у односу жице и свирача и слушаоца.
Аристотел: (Замишљено) Можда си у праву. Моја дефиниција хвата шта ствар јесте, али не хвата како јесте. А ‘како’ је оно што чини разлику између живог и мртвог.
ДИЈАЛОГ ПЕТИ: ЕПИКУР
Епикур: Тимандаре, твоја одбрана бола ме брине. Ти разликујеш бол који рађа и бол који уништава. Али ко је судија? Онај који пати, у тренутку патње, не види разлику. Он само пати.
Тимандар: Епикуре, ти си лекар душе. Реци ми: да ли је бол рађања исти као бол умирања?
Епикур: Није, али обоје боле.
Тимандар: А бол рађања води животу. Бол умирања води смрти. Разлика није у осећају, већ у смислу који тај бол има у целини живота.
Епикур: Али смисао се види тек након патње, не током ње. Шта да кажем човеку који умире од глади — да је то бол који рађа?
Тимандар: Не. То је бол који уништава. Али човек који умире од глади може и даље да изабере како ће умрети — са достојанством или без њега. Тај избор, Епикуре, није бол. То је слобода унутар бола. И њу не можеш лечити атараксијом, јер атараксија је одсуство избора.
Епикур: Ти мислиш да је боље трпети и имати избор, него не трпети и немати га?
Тимандар: Мислим да је човек биће које бира. Ако му одузмеш могућност избора да би му одузео патњу, одузео си му човештво. Твој врт је леп, Епикуре, али у њему нема ветра. А без ветра, дрво не јача.
Епикур: (Гледа у море) Моје дрво не жели да јача. Жели да живи дуго.
Тимандар: Али дуго није исто што и дубоко. Зар ниси ти писао да је срећа у умерености? Моја умереност није у одсуству, већ у мери давања. Дајем онолико колико могу да изгубим, а да и даље будем онај који даје.
Епикур: А када више не будеш могао?
Тимандар: Онда ћу знати да сам дао све. И то је довољно.
ДИЈАЛОГ ШЕСТИ: ЗЕНОН
Зенон: Тимандаре, сви твоји говори своде се на једно: ти желиш да задржиш слободу унутар нужности. Али нужност не познаје изузетке. Елеа ће умрети, ти ћеш умрети, све ће нестати. Твоја ‘верност’ је само лепши облик ропства.
Тимандар: Зеноне, ти си стуб. Реци ми: да ли стуб бира где ће стајати?
Зенон: Не. Он стоји где је постављен.
Тимандар: А ја бирам. Моја слобода није у томе да избегнем судбину, већ у томе да јој дајем облик. Елеа ће умрети — то је нужност. Али начин на који ћу је волети до смрти, начин на који ћу је памтити након смрти — то је моја слобода.
Зенон: То је само осећај, не стварност. Сећање није стварно.
Тимандар: Није стварно на начин камена. Али је стварно на начин деловања. Елеа, чак и када је нестане, наставиће да делује у мени — да ме мења, да обликује моје изборе. То је њена врста постојања. Твоја стварност је стварност камена. Моја је стварност музике. Ти не можеш да додирнеш музику, али она те мења.
Зенон: (Ћути дуго) Парменид би рекао да је то обмана.
Тимандар: Парменид је рекао, и ја сам га чуо. Али реци ми, Зеноне: када гледаш у звезде, да ли их волиш зато што су вечне или зато што светле?
Зенон: Зато што светле. И зато што су део Космоса.
Тимандар: Е, па, Елеа светли. И ја је волим. Не зато што је вечна, већ зато што је ова светлост, баш ова, која ће се угасити. И то што ће се угасити чини њено садашње горење драгоценијим.
Зенон: (Полако, готово нечујно) Можда… можда постоји лепота у ономе што нестаје. Можда је то цена коју Космос плаћа за то што има сведоке.
ДИЈАЛОГ СЕДМИ: ХЕРАКЛИТ И ПИТАГОРА
Хераклит: (Баца шаку пепела у ватру, пламен букне) Све тече, Тимандаре! Твоја љубав, твоја верност, твоје сећање — све је то река која не памти сопствени ток. Зашто се опиреш?
Тимандар: Не опирем се, Хераклите. Ја пловим.
Хераклит: Пловидба је илузија. Река те носи, ти мислиш да управљаш, али си само део њеног тока.
Тимандар: Али део који пева. Зар твоја ватра не пева док гори?
Хераклит: (Застаје) Ватра не пева. Она прождире.
Тимандар: Онда је нисам чуо како треба. У мојој ватри, прождирање и песма су једно.
Питагора: (До тада ћутљив, подиже глас) Тимандаре, ти говориш о музици, о хармонији. Одакле ти то?
Тимандар: Од тебе, учитељу. Ти си ме научио да број није само број, већ и однос. Да хармонија настаје из разлика, не из истог. Елеа и ја смо две различите жице. Када смо заједно, стварамо звук који није ни њен ни мој — наш.
Питагора: Али хармонија има законе. Да ли их поштујеш?
Тимандар: Поштујем их тако што их не кршим, али и не обожавам. Закон је оквир, не циљ. Циљ је музика.
Хераклит: (Изненада, мирније) Можда си у праву. Моја ватра, твоја музика, Питагорини бројеви… Све су то имена за једно. За оно што се не може именовати.
Тимандар: Логос.
Хераклит: Логос. Да. Али пази: Логос није твој. Ти си његов.
Тимандар: Јесам. Али Логос који није ничији, није ничији ни Логос. Он постоји само у онима који га изговарају. Ја сам његов глас, он је мој смисао.
ДИЈАЛОГ ОСМИ: ДИОГЕН И ПИРОН
Диоген: (Гласно жваће лук, пљуцка) Све сте се ви удесили, филозофи! Платон са Идејама, Аристотел са категоријама, Тимандар са Елеом. А ја? Ја имам лук и буре. И слободан сам.
Тимандар: Диогене, ти си пас. Пси лају на пролазнике, али не питају одакле долазе ни куда иду. Да ли си икада застао и запитао се зашто лајеш?
Диоген: Зато што волим да лајем!
Тимандар: То је одговор пса. Али ти си човек који је изабрао да живи као пас. То је твоја слобода, поштујем је. Али немој мени да замераш што сам изабрао да живим као човек.
Диоген: Шта значи живети као човек? Значи правити храмове од блата, знакове од камена, љубави од пролазности. Све то ће нестати, будало!
Тимандар: Хоће. Али оно што нестаје, зато и вреди. Камен који вечно стоји нико не примећује. Али овај тренутак, овај мирис смокве, овај твој лук — они су вредни јер их нема заувек. Ти славиш ништавило, а не видиш да је ништавило то што чини ствари драгоценима.
Диоген: (Престаје да жваће) То је… превртљиво. Кажеш да пролазност даје вредност?
Тимандар: Кажем да вредност и пролазност иду заједно. Оно што не може да се изгуби, не може ни да се стекне. Ти си стекао слободу, Диогене. Али ако је не можеш изгубити, да ли је то уопште слобода?
Диоген: (Гледа у свој лук) Могу да изгубим лук.
Тимандар: Али не и презир према онима који имају више од лука. Тај презир је твоја права оковина. Ти си роб свог презира, Диогене, исто колико и Платон роб својих Идеја.
Пирон: (Први пут проговара, тихо) Сви сте ви робови. Тимандар роб љубави, Диоген роб слободе, Платон роб истине. Ја нисам роб ничему, јер ни у шта не верујем.
Тимандар: Пироне, ти верујеш да ништа није сигурно. То је већ нешто.
Пирон: То није веровање. То је сумња.
Тимандар: Сумња је такође облик вере — вере у непоузданост. Ти си сигуран да ништа није сигурно. То је противуречно.
Пирон: (Ћути)
Тимандар: Елеа ме није учила сигурности. Учила ме је да волим неизвесност. То је твој пут, Пироне, само окренут наглавачке. Ти бежиш од неизвесности тако што је проглашаваш једином истином. Ја је грлим тако што у њој бирам да волим.
ДИЈАЛОГ ДЕВЕТИ: ЕЛЕА И ТИМАНДАР (СА ЗЕНОНОМ)
Елеа: Тимандаре, сви су те гађали најјачим аргументима. А ја те нисам питала ништа. Сад те питам: шта ћеш радити када ме изгубиш?
Тимандар: (Гледа у њу, дуго) Носићу те.
Елеа: Као што се носи терет?
Тимандар: Као што земља носи семе. Невидљиву, али присутну. Ти ћеш постати део мог тла, оно из чега расту моји избори.
Елеа: Али ја нећу бити ту да то видим.
Тимандар: Хоћеш, Елеа. У сваком тренутку када будем волео као што си ме ти волела, бићеш ту. У сваком тренутку када будем верно стајао поред неког ко нестаје, бићеш ту. Ти ћеш постати моја мера.
Зенон: То је лепа метафора. Али метафора није стварност.
Тимандар: Зеноне, шта је стварније: камен или љубав према камену? Камен можеш разбити, спалити, претворити у прах. Љубав према камену — ако је истинита — остаје и након што камена нестане. Не као предмет, већ као деловање. Она обликује оно што јесмо.
Зенон: Деловање без предмета?
Тимандар: Деловање преображено. Као што сећање на музику није музика, али те чини способним да је препознаш када је поново чујеш.
Елеа: (Тихо) Тимандаре, да ли ме волиш довољно да ме пустиш?
Тимандар: Волим те довољно да те не задржавам. И довољно да те не заборавим.
Елеа: То је одговор.
ДИЈАЛОГ ДЕСЕТИ: ХОМЕР
Хомер: (Слеп, лицем окренут мору, први пут проговора гласно) Чујте, мудраци. Слушао сам вас цео дан, и целу ноћ. Тимандаре, ти си говорио лепо. Али реци ми: шта је лепота без песме?
Тимандар: Хомере, ти си песник. Ти знаш.
Хомер: Знам да је Хелена била лепа. Али да није било песме о њој, ко би је се сећао? Твоја Елеа ће нестати, твоја љубав ће нестати, твој знак у камену ће нестати. Оно што може остати је песма.
Тимандар: Песма о Елеи?
Хомер: Песма коју ће Елеа отпевати кроз тебе. Ти ниси певач, Тимандаре. Ти си љубавник. Али љубав, када је истинита, постаје песма. Не мораш да је запишеш. Мораш да је живиш тако да други, гледајући те, осете да су били присутни нечему већем.
Тимандар: А то веће?
Хомер: То је смисао. Смисао који се не доказује, не дефинише, не памти — али се препознаје. Као што слепи препознају долазак зоре по мирису.
Тимандар: (Гледа у исток) Зора долази.
Хомер: Да. И твоја песма тек почиње. Све ово што си рекао — то је била припрема. Сада мораш да живиш.
Тимандар: А они? (Показује на филозофе)
Хомер: Они ће наставити да траже. То је њихов пут. Твој пут је другачији. Ти си нашао оно што траже, али га не можеш дати. Можеш само бити.
ЕПИЛОГ
Сунце је изронило из мора, румено и хладно. Ваздух је мирисао на со, на влажан камен, на буђење. Филозофи су полако устајали, свако на свој начин. Платон је поправљао огртач, Аристотел је записивао нешто у прашини, Диоген је дожвакавао последњи залогај лука, Епикур је пио воду, Зенон је стајао непомичан, Парменид се губио у сопственој сенци, Хераклит је гасио ватру, Питагора је слушао тишину, Пирон је гледао у ништа.
Елеа је стајала поред Тимандара, руку испреплетених.
Хомер: (Последњи пут) Идите. Дијалог је завршен. Али песма — песма тек почиње. Тимандаре, твоја Елеа је твој стих. Живи је тако да не буде заборављена. А ви остали… ви наставите да тражите. Можда ћете је наћи. Можда не. Али трагање је такође песма.
Тимандар и Елеа пођоше низ стазу ка мору. Филозофи остадоше на степеницама, свако у свом свету.
А изнад Акреага, небо је плавело као да се ништа није догодило.
Али мирис смокви, маслина и вина остао је у ваздуху још дуго, као сећање на реч која је постала тело.