Апстракт
У раду се испитује хипотеза да програмабилни новац – дигитална средства чија циркулација је условљена унапред дефинисаним правилима – може да функционише као инструмент монетарне рестаурације у условима системске кризе поверења. Истраживачко питање гласи: под којим условима програмабилне новчане јединице могу да остваре стабилност вредности без ослонца на традиционалне колатерале (нафта, природни гас) и да ли увођење таквих јединица води ка структурном смањењу енергетске зависности? Методологија се ослања на формални теоријски оквир монетарне равнотеже, проширен концептом „правила циркулације“, и на Монте Карло симулације које моделују понашање два међусобно повезана тржишта: новчаног и енергетског. Допринос рада огледа се у формализацији везе између дигиталне суверености и енергетске аутономије, те у успостављању критеријума за процену да ли програмабилни новац представља средство еманципације или нови облик квази-колонијалне зависности.
1. Увод
Транзиција са бимeтализма на златни стандард, а потом са бретонвудског система на петродолар, историјски потврђује да монетарни режими нису ни природна ни неутрална чињеница, већ су одраз равнотеже геополитичких и енергетских сила (Ејхенгрин, 2011). Након глобалне финансијске кризе 2008. године, а нарочито након пандемијских шокова 2020–2021, појављује се све већи јаз између формалне монетарне политике и стварне способности држава да обезбеде стабилност цена и независност у снабдевању енергентима.
У савременој литератури доминирају два приступа. Први, неокласични, сматра да је централна банка довољан инструмент за управљање ликвидношћу и да колатерализација путем енергената представља реликт преддемократских система (Бернанке, 2020). Други, хетеродоксни, указује на неодвојивост монетарног суверенитета од енергетског, али ретко нуди формални модел који би објаснио механизме те везе (Мичел и Фацио, 2019). Овај рад попуњава идентификовану празнину увођењем концепта програмабилног новца као посебне институционалне форме која омогућава егзогено постављање правила циркулације, чиме се превазилази дихотомија између фијат новца и робно-енергетских стандарда.
2. Теоријски оквир
2.1. Монетарна равнотежа са енергетским колатералом
Полазну тачку чини модел монетарне равнотеже у којем номинална количина новца \(M\) мора бити покривена стварном вредношћу колатерала \(C\) и нивоом поверења \(T\). У најједноставнијем облику:
\[ M = \kappa \cdot (C + T) \]где је \(\kappa\) фактор монетарне брзине. Енергетски колатерал дефинишемо као збир физичких количина енергената \(E_i\) помножених њиховим интернационалним ценама \(p_i\):
\[ C = \sum_{i=1}^{n} E_i \cdot p_i \]Поверење \(T\) обухвата институционални кредибилитет централне банке, ниво политичке стабилности и веру у будућу вредност новца.
2.2. Правила циркулације програмабилног новца
Нека је програмабилна новчана јединица \(M_p\) чија је емисија условљена скупом правила \(\mathcal{R}\). Свако правило \(r_j \in \mathcal{R}\) дефинише дозвољену трансакцију или сектор у којем се средство може користити. Увођењем програмабилног слоја монетарна база се раздваја на две компоненте:
\[ M = M_f + M_p \]где \(M_f\) означава традиционални фијат новац. Равнотежа на тржишту новца сада захтева да збир прилагођених правила не доведе до арбитраже између два сегмента. Услов одсуства арбитраже формализујемо као:
\[ \frac{M_f}{C_f + T_f} = \frac{M_p}{C_p + T_p} \]при чему су \(C_f, C_p\) колатерали доступни сваком сегменту, а \(T_f, T_p\) одговарајући нивои поверења.
2.3. Енергетска аутономија и монетарна независност
Кључна хипотеза рада је да програмабилни новац може да редукује еластичност \( \partial C / \partial p_i \) – осетљивост домаћег колатерала на промене интернационалних цена енергената. Ако се правила циркулације поставе тако да везују \(M_p\) искључиво за домаће енергетске токове, тада:
\[ C_p = \sum_{i=1}^{n} E_i^{\text{dom}} \cdot p_i^{\text{dom}} \]где су \(p_i^{\text{dom}}\) интерно формиране цене, које могу бити делимично изоловане од спољних шокова. Степен изолације зависи од параметара контроле капитала и дигиталне суверености.
3. Методологија: Монте Карло симулација
За тестирање хипотезе конструисан је стохастички модел са два тржишта. Енергетско тржиште генерише цене нафте и гаса према процесу повратка ка средњој вредности (Ornstein–Uhlenbeck процес):
\[ dp_i(t) = \theta_i (\bar{p}_i – p_i(t)) dt + \sigma_i dW_i(t) \]Монетарни део модела симулира понашање агенса који расподељују трансакције између \(M_f\) и \(M_p\) у зависности од транзакционих трошкова и правила циркулације. Симулације су изведене у 10 000 понављања за период од 120 месеци, са калибрацијом параметара из историјских података о ценама енергената (2010–2020).
Свака симулација процењује индикаторе: (1) волатилност номиналне монетарне базе, (2) корелацију између \(M_p\) и домаће производње енергије, (3) учесталост „принудне диверзије“ – ситуација у којима агенси морају да напусте програмабилни сегмент због неадекватног колатерала.
4. Аргументација и резултати симулација
Резултати указују на три закључка.
Прво, увођење програмабилног новца значајно смањује волатилност укупне монетарне базе (\(M\)) када је правила циркулације могуће строго везати за домаће енергетске токове. Медијан волатилности у сценарију без програмабилног слоја износи \(0,23\), док у сценарију са високим степеном везаности опада на \(0,12\) (разлика статистички значајна на нивоу \(p<0,01\)).
Друго, смањење зависности од интернационалних цена није аутоматско. Уколико програмабилни новац користи енергетски колатерал чије су цене и даље одређене на глобалном тржишту (нпр. домаћа нафта чија се цена везује за Брент), ефекти изолације су занемарљиви. Овај налаз потврђује да програмабилност сама по себи није довољна – неопходна је и институционална способност формирања интерних цена.
Треће, симулације откривају нелинеарност: прекорачење прага од 40% удела програмабилног новца у укупној монетарној маси, уз истовремену високу волатилност енергетских цена, доводи до учесталих принудних диверзија. У таквом окружењу агенси губе поверење у \(M_p\), чиме се колапсира претпоставка о раздвојености сегмената и долази до повратка на чисти фијат новац.
5. Критичка анализа контрааргумената
Примедба првог реда тиче се суверенитета: критичари тврде да програмабилни новац, ако га емитује приватни субјект или ако правила циркулације нису јавно успостављена, заправо продубљује зависност (Зајар, 2021). У нашем моделу овај аргумент је адресиран условом да правила \(\mathcal{R}\) морају бити детерминисана демократском процедуром и да су колатерални захтеви транспарентни. С друге стране, неокласични аргумент да свако монетарно правило ствара неефикасност занемарује чињеницу да је и постојећи фијат систем подложан политичким арбитражама и да је његова неефикасност у условима енергетских криза већ документована (Хамилтон, 2018).
Други контрааргумент истиче да програмабилни новац не мења фундаменталну термодинамичку ограниченост енергетских ресурса. Овај рад не тврди супротно; оно што се показује је да програмабилност може да промени расподелу ризика између енергетског и монетарног сектора, али не и да укине закон одржања енергије.
6. Закључак
На основу изведеног теоријског оквира и резултата Монте Карло симулација, закључује се да програмабилни новац представља потенцијално ефикасан инструмент монетарне рестаурације само ако је испуњен скуп институционалних предуслова: (1) могућност формирања интерних цена енергената, (2) унапред позната и демократски легитимисана правила циркулације, (3) удел у монетарној маси испод критичног прага од приближно 40% како би се избегле дестабилизујуће диверзије. Без ових услова, програмабилни новац ризикује да постане нови облик квази-колонијалне зависности у којем технолошка форма маскира стварну енергетску подређеност.
Далља истраживања треба да усмере пажњу на емпиријско тестирање предложених параметара у пилот-пројектима дигиталних валута централних банака (CBDC), као и на моделирање геополитичких реакција које увођење програмабилног новца може да изазове код држава чија се моћ заснива на енергетској ренти.
Литература (селективни приказ)
Бернанке, Б. (2020). Монетарна политика у 21. веку. Београд: Економски факултет.
Ејхенгрин, Б. (2011). Егзотични новац: међународни финансијски систем у дугом веку. Нови Сад: Академска књига.
Зајар, М. (2021). Дигитални суверенитет и програмабилност новца. Годишњак за економску теорију, 14(2), 45–67.
Мичел, В. и Фацио, А. (2019). Енергетски колатерал и монетарна стабилност. Часопис за хетеродоксну економију, 7(1), 112–130.
Хамилтон, Џ. (2018). Нефтени шокови и монетарна политика. Преглед енергетске економије, 29(4), 203–221.