Naša galaksija, Mlečni put, dom je nekim zaista neobičnim pojavama, ali novo otkriće je astronome ostavilo potpuno zbunjene.
U podacima prikupljenim moćnim radio-teleskopom, astronomi su uočili nešto što deluje kao savršeno sferični mehurić. Prilično dobro znamo šta je to – kugla rastućeg materijala izbačenog pri eksploziji zvezde, poznata kao ostatak supernove – ali kako je ta kugla nastala, ostaje misterija.
Veliki međunarodni tim, predvođen astrofizičarem Miroslavom Filipovićem sa Univerziteta Zapadni Sidnej u Australiji, dao je ovom objektu ime “Teleios”, po starogrčkoj reči za “savršenstvo”. Nakon detaljnog razmatranja svih mogućnosti, istraživači zaključuju da će biti potrebno još podataka kako bi se razumelo kako je ovaj objekat zapravo nastao.
Njihova analiza je predata časopisu Publications of the Astronomical Society of Australia i dostupna je na preprint serveru arXiv.
Australijski radio-teleskop ASKAP (Australian Square Kilometre Array Pathfinder) otkriva čitavo bogatstvo neobičnih krugova različitih vrsta na nebu, u okviru svoje opservacije pod nazivom Evolutionary Map of the Universe (EMU). Neki od njih, koji se nalaze na međugalaktičkim udaljenostima, pokazali su se prilično teškima za tumačenje – poput poznatih Čudnih radio-krugova (ORCS).
Teleios, koji se nalazi unutar Mlečnog puta, ima drugačiju priču o poreklu u odnosu na ORCS objekte pronađene širom dubokog svemira, ali i pored toga što nam je bliži – i samim tim manji – činjenica da ne možemo tačno odrediti njegovu udaljenost predstavlja ozbiljnu prepreku za razumevanje njegovog nastanka.
Filipović i njegove kolege sproveli su detaljnu analizu objekta i otkrili da on slabo svetli isključivo u radio-talasu. Talasna dužina tog zračenja ukazuje na to da je najverovatnije reč o ostatku supernove tipa Ia – jedne od najsjajnijih vrsta supernova u svemiru.
Ovakve supernove nastaju kada beli patuljak, u tesnoj orbiti sa zvezdom saputnicom, usisa toliko materijala sa te zvezde da premaši granicu svoje mase – i potom eksplodira.
Do sada je sve bilo prilično jasno. Ali, određivanje udaljenosti objekata u svemiru iznenađujuće je težak zadatak. Istraživači su uspeli da procene udaljenost do Teleiosa, ali nisu mogli da je preciziraju – ostale su dve moguće varijante: oko 7.175 svetlosnih godina i oko 25.114 svetlosnih godina.
Kao što možete da pretpostavite, svaka od ovih udaljenosti značila bi nešto sasvim drugo za razvojnu istoriju Teleiosa. Pošto objekti izgledaju manji što su dalje, te dve udaljenosti daju potpuno različite veličine mehura. Na bližoj udaljenosti, ostatak supernove bio bi širok 46 svetlosnih godina. Na daljoj – čak 157 svetlosnih godina.
Ostatak supernove obično se sastoji od oblaka materijala koji se širi – pa tako svaka veličina sugeriše drugačiju starost ostatka. Bliža udaljenost ukazuje na mlađi ostatak supernove, star manje od 1.000 godina, koji još nije imao mnogo vremena da se raširi. Dalja udaljenost, pak, znači da bi objekat morao biti star više od 10.000 godina.
Problem sa obe ove mogućnosti je što evolucioni modeli supernova tipa Ia predviđaju da bi trebalo da zrače i u rendgenskom spektru. A kod Teleiosa – rendgenskog zračenja nema. Što prilično zbunjuje.
Jedna od alternativa je da je Teleios ostatak supernove tipa Iax – posebne vrste supernove tipa Ia kod koje beli patuljak nije potpuno uništen, već ostane neka vrsta „zombi“ zvezde. Ovaj scenario se lepo uklapa u karakteristike zračenja koje Teleios emituje, ali bi objekat u tom slučaju morao da bude znatno bliži – oko 3.262 svetlosne godine.
U toj varijanti, Teleios bi bio manji, prečnika oko 11 svetlosnih godina. Čak postoji i jedna zvezda na toj udaljenosti koja bi mogla da bude kandidat za tu zombi zvezdu… ali nijedno od drugih nezavisnih merenja udaljenosti ne potvrđuje da bi Teleios mogao biti toliko blizu.
Sve ove druge nedoumice pomalo potiskuju u drugi plan ono što je kod ovog ostatka supernove zaista neobično – njegova gotovo savršena simetrija. Ostatci supernova gotovo nikada nisu potpuno simetrični. Sama eksplozija može biti nesimetrična; materijal koji se širi može naići na međuzvezdani gas ili prašinu koji su već bili u blizini; a s vremenom, ljuska ostatka se toliko raširi da počne da se raspada.
Međutim, ako je supernova bila simetrična i dogodila se u dovoljno praznom delu svemira, može se širiti simetrično. Samo još nije stigla do faze raspadanja. Takav prizor je redak, ali nije nemoguć. To čini Teleios zaista zanimljivim.
Samo ćemo morati da ga još detaljnije proučimo kako bismo razumeli njegovu priču.
„Temeljno smo istražili moguće evolucione faze ove supernove na osnovu površinskog sjaja, prividne veličine i mogućih udaljenosti“, pišu istraživači.
„Svi mogući scenariji imaju svoje nedoumice, naročito kada se uzme u obzir odsustvo rendgenskog zračenja, koje bi po našim modelima trebalo da bude uočljivo. Iako nam se scenario sa supernovom tipa Ia čini najverovatnijim, napominjemo da ne postoji nijedan direktan dokaz koji bi pouzdano potvrdio bilo koji od scenarija, te su neophodna nova, osetljivija i visoko-rezolutna posmatranja ovog objekta.“
Njihov rad dostupan je na sajtu arXiv.
Izvorni tekst:
https://www.sciencealert.com/mysteriously-perfect-sphere-spotted-in-space-by-astronomers