Knjiga istaknutog sovjetskog naučnika A. L. Čiževskog obrađuje širok spektar pitanja vezanih za uticaj sunčeve aktivnosti na zemaljske prirodne procese — klimatske, geofizičke i biološke. Centralno mesto u knjizi zauzimaju problemi medicinske geografije i epidemiologije.
PREDGOVOR
O. G. Gazenko
Život ponekad daruje susrete s izuzetnim ljudima. Pre mnogo godina imao sam čast i veliko zadovoljstvo da upoznam jednog od utemeljivača sovjetske kosmičke biologije — autora ove knjige.
Knjiga koju ovde predstavljamo čitaocima delo je izuzetnog sovjetskog naučnika, profesora Aleksandra Leonidoviča Čiževskog (1897–1964), i posvećena je izuzetno važnom pitanju — proučavanju povezanosti biosfere Zemlje sa Sunčevom aktivnošću.
Da je Sunce izvor života na našoj planeti i pokretač većine fizičkih i hemijskih procesa koji se na njoj odvijaju — stara je i dobro poznata istina. Međutim, njegova uloga je daleko dublja i složenija nego što se nekada mislilo. Upravo je Aleksandru Leonidoviču Čiževskom pripala čast da naučno dokaže da za živi svet na Zemlji nisu od značaja samo stalni tokovi Sunčeve energije, već i periodične promene u Sunčevoj aktivnosti, tzv. „sunca delatnosti“.
Budući da je toplotno zračenje Sunca uglavnom konstantno, a promene koje nastaju u višim slojevima atmosfere pod uticajem Sunčeve aktivnosti dugo su se smatrale beznačajnim za niže slojeve, prirodna sredina naše planete se donedavno posmatrala kao zatvoren, samoregulativni sistem. Kada su u pitanju živi organizmi, smatralo se da je tokom duge evolucije kod njih razvijen mehanizam zaštite od uticaja pojačane solarne aktivnosti.
Drugim rečima, u nauci o životu i dalje su preživljavale ideje geocentrizma. Možda se upravo u tome krije razlog zbog kojeg pionirski radovi Čiževskog nisu naišli na adekvatnu ocenu kod njegovih savremenika?
Ova knjiga — plod marljivih istraživanja i smelih generalizacija — prvi put je objavljena u inostranstvu pod nazivom Les Epidémies et les perturbations électro-magnétiques du milieu extérieur. Autor ju je napisao na francuskom jeziku po narudžbini pariskog izdavača „Hipokrat“. Iako je štampana pre 36 godina, knjiga i danas deluje sveže i aktuelno. Njena poruka kao da je upućena upravo savremenom čitaocu. Posebno će biti dragocena onima koji se bave praktičnim proučavanjem odnosa između Sunca i Zemlje. Autorova ogromna erudicija i sposobnost da poveže naizgled nepovezane činjenice čine knjigu izuzetno poučnom — posebno za mlade ljude koji ulaze u svet nauke.
Knjiga će zasigurno privući pažnju širokog kruga čitalaca koji se zanimaju za najaktuelnije probleme prirodnih nauka. Naučnike će, pak, posebno zaintrigirati jer autorov stil pisanja odražava i njegov istraživački metod, a snaga njegovog naučnog uvida utemeljena je na originalnom i samosvojnom načinu razmišljanja.
Radoznali prirodnjak A. L. Čiževski otkrio je da su kolebanja u intenzitetu najrazličitijih masovnih procesa na našoj planeti međusobno sinhrona. Bilo je logično pretpostaviti da nestalni i neujednačeni uticaji Sunca utiču na dinamiku bioloških sistema na svim nivoima njihove organizacije, i da naše zvezde ne treba posmatrati samo kao izvor svetlosti i toplote.
Svoja prva razmišljanja na tu temu Čiževski je izložio u Kalugi, u oktobru 1915. godine, u predavanju Periodični uticaj Sunca na biosferu Zemlje.
U to vreme bile su to samo smele pretpostavke, zasnovane na relativno malom broju podataka i opažanja. Ali kako je vremenom sakupljeno sve više činjenica, Čiževski je došao do čvrstog uverenja da se periodičnost pojava kao što su epidemije i pandemije, epizootije (bolesti kod životinja), epifitije (bolesti kod biljaka), može direktno povezati sa poremećajima u fizičkim faktorima spoljašnje, tzv. kosmo-teluričke sredine.
To ga je navelo da 1928. godine započne eksperimentalna istraživanja na ovu temu. O rezultatima tih istraživanja izvestio je u članku Kosmičko zračenje kao biološki faktor, objavljenom 1929. godine u Biltenu Međunarodne biokosmičke asocijacije (Toulon).
Tokom 1927–1928. godine Rusko-nemački medicinski časopis, pod uredništvom N. A. Semaška, objavio je čitav niz Čiževskijevih članaka u kojima je uverljivo pokazao da brojni funkcionalni i organski poremećaji u razvoju i funkcionisanju bioloških sistema — od pojedinačnih organizama do populacija i zajednica — nastaju usled kompleksnih poremećaja u spoljašnjoj fizičko-hemijskoj sredini, čiji je izvor kosmička aktivnost, posebno nagle i snažne promene u uobičajenom toku procesa na Suncu.
Svojim istraživanjima Čiževski je proširio naše razumevanje uslova za postojanje života na Zemlji, i naučno dokazao postojanje stalne povezanosti biosfere sa kosmičkim uticajima. Od tada, pojam „spoljašnja sredina“ obuhvata i kosmički prostor. Samo postavljanje problema odnosa Sunce — biosfera već u prvoj polovini 20-ih godina prošlog veka, i to na praktičnom nivou, predstavlja značajno dostignuće ovog naučnika.
Čiževskijeva istraživanja izazvala su veliko interesovanje među naučnicima kako u Sovjetskom Savezu, tako i u inostranstvu — među predstavnicima različitih naučnih disciplina. I šira javnost reagovala je na krajnje oprečne načine: od oduševljenih pohvala do oštrih kritika. No to je, uostalom, česta pojava kada se u nauci postavi novo pitanje ili otvori novo polje koje ima neposrednu vezu sa sudbinom čovečanstva.
U istraživanjima Aleksandra Leonidoviča Čiževskog našle su se u neraskidivoj vezi opšta biologija, fiziologija i medicina s jedne strane, i geofizika, meteorologija i astronomija s druge. Ugledni naučnici kao što su K. E. Ciolkovski, P. P. Lazarev, V. M. Behterev, N. A. Morozov, A. A. Sadov, A. V. Leontovič, kao i inostrani stručnjaci — Nordman, Djuboа, Smit, Bruks, Lesberg i drugi — priznali su temeljni značaj Čiževskijevih radova, jer su donosili nove poglede u nauku i otvarali nova istraživačka polja.
„Sve te sinteze i smela razmišljanja autor prvi put iznosi u naučnoj literaturi, što im daje posebnu vrednost i izaziva interesovanje…“ — pisao je K. E. Ciolkovski. „Ovo delo predstavlja primer ujedinjenja nauka na monističkoj osnovi fizičko-matematičke analize“ (Komuna, Kaluga, br. 77, 4. april 1924).
Godine 1930. u Moskvi je objavljena Čiževskijeva knjiga Epidemijske katastrofe i periodična aktivnost Sunca (u tiražu od svega 300 primeraka), u kojoj je izložio deo statističkog materijala o epidemijama, s ciljem da pokaže usku povezanost kolektivnih reakcija živih organizama sa gotovo neprimetnim, ali ritmičnim promenama spoljašnje sredine, izazvanim Sunčevom aktivnošću — koje su ostajale van domašaja tadašnje epidemiologije i medicine uopšte.
U toj knjizi Čiževski izlaže novu, pažljivo promišljenu koncepciju „epidemijskih katastrofa“, proširujući granice razumevanja najtamnijih oblasti epidemiologije i otvarajući pogled u, slikovito rečeno, „mašinsku sobu prirode“, gde se nalaze mehanizmi ovih pojava. „Naš zadatak bio je da pitanje prelaska virusa iz latentnog u aktivno stanje sagledamo u širem, opštebiološkom kontekstu, uzimajući u obzir promene u fizičko-hemijskoj sredini koja okružuje organizam“, zapisao je na kraju knjige (str. 163).
Ipak, Čiževski nije svoje hipoteze smatrao apsolutnim istinama. „… Ni najmanje ne pretendujemo na njihovu nepogrešivost. One predstavljaju samo prvi pokušaj da se postavi radna hipoteza, ništa više“ (isto). Istovremeno, upozoravao je epidemiologe na opasnost pojednostavljenog shvatanja složenih uzroka epidemija.
Nije bio toliko naivan da uzima Sunčevu aktivnost kao neposredan uzrok širenja određenih bolesti. „Takav zaključak bio bi potpuno pogrešan — naglašava Čiževski, predviđajući moguće kritike — Sunčeva aktivnost, kako se čini, samo pogoduje epidemijama, ubrzava njihovo sazrevanje i povećava intenzitet. To znači da bi se određena epidemija mogla pojaviti i bez uticaja Sunca, zahvaljujući drugim biološkim faktorima, ali bez tog uticaja mogla bi izbiti u nekoj drugoj godini, sa slabijim intenzitetom“ (str. 162).
Dakle, Čiževski je ulogu Sunčeve aktivnosti video kao regulatora vremenskog pojavljivanja i jačine epidemija.
Već tada je predvideo mogućnost prognoziranja verovatnoće pojave epidemija i porasta smrtnosti. Ali za takvo što nije bilo dovoljno samo statističko praćenje — bilo je neophodno temeljno proučiti uticaj naglih promena u fizičko-hemijskoj sredini na mikro- i makroorganizme, električne procese u koloidnim i disperznim sistemima, pojave elektroosmoze, katoforeze, koagulacije i stabilizacije bakterijskih sistema koji nose jone određene naelektrisanosti, i drugo.
Čiževski nije postavljao ova pitanja samo da bi privukao pažnju naučne zajednice — za njega su ona predstavljala program budućih istraživanja. Vredno je istaći njegovu izuzetnu usmerenost i dubinu istraživačkog duha: polazeći od opštih, globalnih zakonitosti odnosa biosfere i Sunčeve aktivnosti, težio je da prodre u samu suštinu fizičko-hemijskih, biofizičkih i biohemijskih procesa, da otkrije unutrašnje mehanizme koji povezuju živi svet sa spoljašnjom sredinom — u najširem smislu te reči.
Tako je proučavao biološko dejstvo unipolarnih aerojona, razvio teoriju organskog električnog metabolizma (vidi Radove Centralne naučnoistraživačke laboratorije za jonizaciju, čiji je bio rukovodilac tridesetih godina, i monografiju Aerojonizacija u narodnoj privredi, M., 1960), utvrdio izuzetnu osetljivost mikroorganizama na Sunčeve poremećaje i otkrio da se promene kod korinebakterija javljaju čak pre tih poremećaja (vidi zbornik Avijaciona i kosmička medicina, M., 1963, str. 485–486), postavio osnove za strukturnu analizu krvi, otkrio geometrijski raspored eritrocita u krvotoku (vidi monografiju Strukturna analiza pokretne krvi, M., 1959), i izložio nacrte teorije električnog i magnetnog delovanja među strukturama krvi.
Otkrivanje dinamičke mikrostrukture krvi označilo je novu fazu u fiziologiji krvotoka, sa potencijalno velikim posledicama za biologiju i medicinu.
Sve to Čiževski je zamišljao kao deo jedinstvenog sistema međudejstva organizma i sredine. Iako je delovalo da se rasipa i gubi fokus, on je zapravo sledio metodu „od opšteg ka posebnom, pa nazad ka opštem“, ali na višem, dubljem nivou, sa novim dokazima. Takva je bila dijalektika njegovog naučnog stvaralaštva.
Naravno, Čiževski nije mogao sam da reši sva pitanja vezana za složeni spektar uticaja Sunčeve aktivnosti na biosferu. Takav zadatak prevazilazi mogućnosti pojedinca i zahteva zajednički rad stručnjaka iz različitih oblasti. Ipak, svojim pionirskim istraživanjima postavio je temeljne osnove heliobiologije, tragao — i često pronalazio — ključne tačke u lancu odnosa „organizam–sredina“, čineći ih predmetom eksperimentalnih i teorijskih istraživanja.
Novi podaci i logičke sinteze koje je Čiževski prikupio do trenutka kada je počeo da radi na knjizi za francusko izdavaštvo još su više učvrstile njegovu opštu koncepciju. „Novi pogled na osnovne etiološke faktore epidemiološkog mehanizma i na promenljivost virulentnosti bakterija“, pisao je u predgovoru, „otvara, čini se, sasvim neočekivane perspektive za racionalnu borbu protiv epidemija, za njihovu prevenciju i lečenje… Taj novi pogled otvara novo poglavlje u nauci o mikrobima kao električnim rezonatorima. On se mora proširiti i na sve žive ćelije“ (str. 23).
Treba napomenuti da je rukopis za ovu knjigu sam Čiževski pripremio za štampu neposredno pre smrti. Redakcija je s poštovanjem sačuvala njegov stil — strastvenost, oduševljenje i uzbuđenje koje prožimaju stranice knjige potpuno su opravdani: tekst odiše živom rečju.
Trebalo je imati dubok uvid da bi se još tridesetih godina, u vreme sve veće specijalizacije i usitnjavanja nauka o prirodi, naslutila objektivna težnja tih nauka ka zbližavanju, preplitanju i integraciji — što danas, u doba naučno-tehnološke revolucije, vidimo u punom svetlu. Ono što je u ovom, kako ga je Čiževski nazivao, „blagotvornom sinteznom procesu“ naročito važno jeste primena metoda jedne nauke na drugu, kao i sistemski, celoviti pristup proučavanju naizgled nepovezanih pojava — astronomskih i bioloških — između kojih se otkrivaju korelacije.
„Danas već možemo reći“, piše Čiževski u prvoj glavi, „da ideja o jedinstvu i međusobnoj povezanosti svih pojava u prirodi, kao i osećaj sveta kao nedeljive celine, nikada nisu bili izraženiji i dublji nego što su danas“ (str. 24). Te reči kao da su napisane danas. A ipak, u vreme kada je knjiga stvarana, ovakve ideje nisu nailazile na razumevanje.
Sa naučnih pozicija tog vremena, poznavanje Sunčevo-zemaljskih veza bilo je daleko od potpunog (a to je, uostalom, i danas slučaj), i sam autor je to priznao. No, blagovremeno postavljanje ovog pitanja nije bilo nimalo upitno. Štaviše, raspoloživi činjenični materijal bio je sasvim dovoljan da se dokaže duboka i trajna povezanost živog sveta sa kosmičkom sredinom.
Nije bilo sumnje: „I Sunčevo i kosmičko zračenje predstavljaju glavne izvore energije koji oživljavaju površinske slojeve Zemlje“ (str. 29). Ipak, ostaje da se odgovori na pitanje: u kojoj meri fiziološki procesi u organizmima zavise od kolebanja u dotoku te energije?
U ogromnom okeanu života pred istraživačima se otvara mnoštvo međusobno isprepletenih procesa, koji se nalaze u stanju razvoja i periodičnih poremećaja. Na svaki živi objekat deluje bezbroj spoljnih sila: „…svako živo biće u svakom datom trenutku jeste i nije isto“ (F. Engels, Anti-Djuring, M., 1969, str. 17). Međutim, tamo gde naizgled vlada samo igra slučaja, u masi događaja s neprestanim redosledom pokazuje se neizbežna zakonitost. Važno je primetiti da je slučajnost uvek relativna i uvek se nalazi na preseku nužnih procesa. Slučajno i nužno su dijalektički povezani u svakom pojedinačnom događaju, dok skup slučajnih događaja koji se javljaju u približno homogenim objektima prati statističke zakonitosti koje izražavaju stepen neophodnosti slučajnog, odnosno stohastičkog. Zbog toga je bilo sasvim prirodno što je Čiževski u početnim fazama proučavanja sunčevo-zemaljskih veza kao osnovni koristio matematičko-statistički metod.
Analizirajući ogroman materijal iz istorijskog ugla, skrenuo je pažnju na to da su pre pojave prirodnih katastrofa uvek bila povezana sa raznim „znakovima“, pri čemu su sistemi predznaka bili kroz sva vremena isti po tipu objekata koji su predskazivali određene masovne događaje na Zemlji. Ti sistemi su najčešće imali verski karakter, iza kojih se skrivao objektivan izvor: društveni odnosi i realnost okoline. Uživajući u poeziji poređenja i preuveličavajući značaj nebeskih „znakova“, drevni ljudi su upadali u mistiku. Ipak, kritikujući mistiku, mnogi naučnici su zbog nedostatka pouzdanih podataka odbacivali postojanje uzročno-posledične veze između masovnih bolesti, prirodnih nepogoda i kosmičkih faktora.
Čiževski daje istorijski pregled činjenica iz brojnih književnih izvora o vremenskoj povezanosti epidemija i smrtnosti s jedne strane, i meteoroloških, geofizičkih i kosmičkih pojava s druge, kao i sažima podatke o pokušajima sa početka prošlog veka da se otkrije veza između oboljevanja i procesa u spoljnjoj fizičko-hemijskoj sredini. Predstavljen materijal u II i III poglavlju daje osnovu za autorov apriorni stav. Međutim, to svakako nije bilo dovoljno, pa se on detaljno posvećuje matematičko-statističkoj analizi odnosa između epidemija i sunčeve aktivnosti. Pre toga razmatra poreklo i prirodu periodične aktivnosti Sunca.
Od tada je astrofizika daleko napredovala, ali sa neprestanim interesovanjem čitamo IV poglavlje o prirodi sunčevih faktora koji izazivaju poremećaje u Zemljinoj atmosferi i kori, kao i V poglavlje o električnim, magnetskim i elektromagnetnim poremećajima na planeti, nastalim pod uticajem specifičnih sunčevih zračenja, koji deluju na funkcionisanje različitih struktura biosfere. Zanimljiv nije samo materijal koji odražava nivo znanja o helio- i geofizičkim procesima u vreme Čiževskog, već — još više — i tok njegovih misli usmeren na rešavanje postavljenog problema.
„Duboko je usađena u nas navika da mislimo kako je Sunce izuzetno daleko od nas… Međutim, taj pogled je u suštini pogrešan. Njegova greška potiče od toga što ne uzimamo u obzir jedan veoma važan faktor — veličinu samog svetila i povezane mase tela i površine koja zrači, tj. silu privlačenja Sunca i snagu njegove radijacije“ (str. 82).
Zaista, Zemlja je udaljena od „svetionika sveta“ svega stotinu sedam Sunčevih prečnika, i ako tome dodamo ogromnu snagu termonuklearnih procesa u Suncu, ne može se a da se ne prizna da se naša planeta nalazi u polju velike intenzivnosti njegovog dejstva.
Sunčeva zračeća energija je glavni izvor većine fizičko-hemijskih pojava u atmosferi, hidrosferi i površinskom sloju litosfere. Logično je pretpostaviti da nagle oscilacije u količini te energije, povezane sa procesom stvaranja pega, neminovno utiču na ove pojave. Ali to je samo jedna strana medalje. Periodični proces stvaranja pega takođe uslovljava električne i magnetske fenomene u Zemljinoj kori i atmosferi. Sinhronost heliofizičkih i geofizičkih procesa ukazuje na njihovu uzročno-posledičnu povezanost.
U vreme kada je Čiževski pisao svoju knjigu, sumnje u vezi sa tim gotovo da više nije bilo. Međutim, pitanje veze pomenutih procesa sa organskim svetom i dalje je bilo predmet rasprave.
Prihvativši kao očigledan stav da je „zemaljski život i njegova proizvodnja zapravo transformisana energija sunčevog zračenja“, naučnik je imao svako opravdanje da smatra kako za promenama i odstupanjima u drugom (sunčevoj aktivnosti) neizbežno moraju slediti odgovarajuće promene u prvom (životu na Zemlji) (vidi str. 112). Zato se okreće razmatranju podataka o epidemijama i pandemijama (vidi poglavlje VI).
Istraživanje ogromnog statističkog materijala iz epidemioloških studija i upoređivanje datuma nastanka masovnih bolesti sa datumima periodične aktivnosti Sunca dovelo je Čiževskog do zaključka da povećanje, širenje i jačanje epidemija i pandemija obično idu paralelno sa pojačanjem procesa nastajanja sunčevih pega. „Astronoma, koji čita epidemiologiju kolere, neizbežno iznenađuje činjenica da dobro poznate godine sunčevih oluja i olujnih udara izazivaju tolika stravična nesrećna zbivanja, a obrnuto, godine sunčanog mira i smirenja podudaraju se sa godinama oslobađanja čoveka od bezgraničnog straha pred tim neodoljivim, nevidljivim neprijateljem“ (str. 120).
Da bi potvrdio pouzdanost veze kolere i drugih epidemija sa periodičnom aktivnošću Sunca, Čiževski je upotrebio metodu koja će kasnije biti poznata kao „metoda preklapanja epoha“. Pošto astronomski podaci pokazuju da sunčeva aktivnost u proseku ima jedanaestogodišnji ciklus, naučnik je napravio tabelu koja jasno prikazuje veličinu sunčevih ciklusa i relativnu raspodelu godina sa maksimumima i minimumima. Kao osnovnu nulu uzeti su maksimumi. Saberavši Wolfove brojeve po vertikali, Čiževski je dobio prosečnu krivu sunčeve aktivnosti za devet ciklusa. Zatim je izračunao aritmetičku sredinu ukupnog broja ciklusa. U okviru iste tabele uneo je i statističke podatke o oboljevanju od kolere u Rusiji; sabiranjem svih brojeva po vertikali ponovo je izračunao aritmetičku sredinu. Dobijeni rezultati su prikazani u koordinatnom sistemu i pokazali su zapanjujući paralelizam dva niza pojava: sunčeve aktivnosti i razvoja epidemija kolere u Rusiji tokom 100 godina (vidi str. 131).
Ova metoda i danas ima široku primenu u helio-biološkim istraživanjima. Preklapanje perioda u velikoj meri smanjuje uticaj slučajnih faktora na ukupni rezultat i omogućava da se uoče zakonitosti u vremenskom rasporedu masovnih nepogoda povezanim sa sunčevom aktivnošću.
Zanimljive korelacije Čiževski je pronašao i između sunčeve aktivnosti i epidemija gripa. Analiza ovih podataka otvorila je mogućnost predviđanja epidemija gripa. Validnost ovih prognoza potvrdili su Čiževski sledbenici (J. V. Aleksandrov, V. N. Jagodinski — vidi „Časopis za mikrobiologiju, epidemiologiju i imunologiju“, br. 10, 1966). Slični rezultati dobijeni su i za niz drugih bolesti (kuga, povratni tifus, difterija, malarija, cerebrospinalni meningitis i druge).
Autor je smatrao prirodnim da zaključi kako „životna aktivnost celokupne mikrofloreske Zemlje očigledno zavisi od toka fizičko-hemijskih procesa“ (str. 216), a sa druge strane „stepen predispozicije čoveka za oboljevanje zavisi od sunčeve aktivnosti zbog oscilacija u fizičko-hemijskim reakcijama organizma, koje otvaraju put za invaziju“ (isto mesto).
Čiževska istraživanja otkrila su najopštije trendove razvoja epidemija tokom vremena, ali, naravno, nisu rešila sve misterije epidemioloških pojava, što je i sam naučnik isticao (vidi str. 236). Čiževski je opravdano naglašavao da upravo složenost interakcije struktura biosfere određuje različitost izražavanja veze epidemiološkog mehanizma sa oscilacijama sunčeve aktivnosti. Lokalni geofizički i meteorološki uslovi unose specifičnosti u delovanje kosmičkih faktora na organski svet.
Postoji i određena međuzavisnost, kao i poznate interakcije različitih oblasti biosfere koje su međusobno povezane i regulišu se sunčevom aktivnošću. Zato fluktuacije raznovrsnih procesa u živom svetu, usklađene sa ritmovima Sunca, pokazuju različita odstupanja sa pomeranjima tačaka maksimuma i minimuma na krivoj u jednom ili drugom pravcu, a ponekad daju i jasan kontraparalelizam. Istraživanje ovog faznog pomeraja dovelo je Čiževskog do formulacije „zakona kvantitativne kompenzacije funkcija biosfere u vezi sa energetskim oscilacijama u aktivnosti Sunca“ (str. 238). Suština zakona je u tome da se kvantitativni odnosi tokom određenih pojava na vrlo velikim teritorijama teže održavaju putem periodičnih kompenzacija, dajući u proseku jednu istu konstantnu veličinu ili veoma blisku njoj. Sumirajući ovu zakonitost, Čiževski je zaključio da se u okviru biosfere neprekidno odvija proces sabiranja pozitivnih i negativnih odstupanja, koji u idealnom slučaju izravnava ta odstupanja do nule.
Prema mišljenju naučnika, ovaj zaključak ima ključni značaj za razumevanje mehanizma sunčevo-zemaljskih veza, jer omogućava da se prikaže izuzetno skladna slika interakcije i međuzavisnosti različitih delova biosfere, koje regulišu periodična smanjenja i povećanja sunčeve radijacije. Čiževski je složeni sistem bioloških procesa na Zemlji smatrao jedinstvenim celinom, nalik složenom organizmu (vidi str. 240). Upravo sa takvog stanovišta treba pristupiti analizi dinamike epidemija, epizootija i slično, kao i predviđanju promena okoline koje pretvaraju latentno, uspavano stanje mikrofloreske u agresivno, što pokreće razvoj patološkog procesa. S obzirom na to da astronomija poseduje poznate metode za predviđanje kratkoročnih i dugoročnih oscilacija u sunčevoj aktivnosti, „postoji mogućnost pravovremenog preduzimanja određenih mera u danima kada se naročito povećava stepen obolevanja i broj smrtnih slučajeva; tada će epidemiologija ići ruku pod ruku sa astronomijom i meteorologijom“ (str. 246).
Logičan sled zaključaka Čiževskog bio je njegov fokus na mikroorganizme kao predmet helio-bioloških istraživanja. Predhodno upoznavanje sa domaćom i stranom literaturom dalo mu je osnovu da smatra kako oscilacije sunčeve aktivnosti utiču na intenzitet rasta biljnog tkiva, pa bi, prema tome, trebalo da imaju sličan uticaj i na bakterije. Godinama 1928–1929. započeo je eksperimentalna istraživanja, koja su, međutim, prekinuta van njegovih mogućnosti. Godine 1934. vratio se problemu upoznavši se sa kazanovskim lekarom-bakteriologom S. T. Velhoverom. Čiževski u knjizi donosi pisma Velhovera sa opisima njegovih opažanja. Pokazalo se da receptorni aparat korinebakterija osetljivo reaguje na impulse sunčevih poremećaja: menjaju se fizičko-hemijska svojstva ovih bakterija, iz stanja mirovanja prelaze u aktivno stanje, a što je naročito zanimljivo, ove promene nastupaju unapred u odnosu na sunčeve fluktuacije. Otkriveni fenomen u literaturi je nazvan „Čiževski–Velhover efekat“ (vidi „Kratki priručnik iz kosmičke biologije i medicine“, M., 1967, str. 296). On je stekao veliki značaj u uslovima razvoja kosmonautike kao sredstvo predviđanja sunčevih emisija koje su naročito opasne za čoveka van zemljine atmosfere. O tome je Čiževski izveštavao na Prvoj svezonskoj konferenciji o avijacionoj i kosmičkoj medicini jeseni 1963. godine (izveštaj je objavljen u „Zborniku radova“ konferencije). Nazvani efekat kasnije su potvrdili radovi sovjetskih naučnika (S. S. Belokrysenko, B. M. Vladimirski, M. M. Gorškov, M. G. Davydova i drugi).
Obrada ogromnog statističkog materijala od strane Čiževskog otkrila je paralelizam u tokovima krivih ukupne smrtnosti i sunčeve aktivnosti. Istražujući dinamiku ukupne smrtnosti, naučnik logično posmatra oboleli organizam kao sistem koji je izbačen iz stanja stabilne ravnoteže. Za takav sistem ponekad je dovoljan i mali spoljašnji impuls da se ta nestabilnost naglo poveća do smrtnog ishoda. Kao takav impuls mogu poslužiti nagle promene fizičkih faktora spoljne sredine, koje pokreću „kaprici“ sunčeve aktivnosti. „… Bilo bi potpuno netačno pretpostavljati,— piše Čiževski,— da su bolesti ili smrtni slučajevi izazvani kosmičkim ili atmosfersko-teluričkim pojavama. To, naravno, nije moguće prihvatiti. Reč je samo o tom spoljnom impulsu koji, padajući na pripremljen organizam, dovodi ga do smrti“ (str. 319). Ukratko, radi se o dijalektici interakcije endogenih i egzogenih faktora, iz koje postaje jasno da vreme pojačane smrtnosti određuju kosmički poremećaji, a broj smrti — spremnost organizma da primi spoljni uticaj. Čiževski je naglašavao da je neophodno strogo razlikovati: a) spoljašnji uticaj na organizam i b) spremnost organizma za prijem — i sa tim se ne može ne složiti. Istovremeno, ne može se poreći da dugotrajni, stalni kosmički uticaji sami po sebi mogu postati provokativni faktori.
U završnom poglavlju autor daje razmatranja o mehanizmu opisanih pogubnih uticaja i sredstvima zaštite od njih. Treba priznati da ove reči nisu izgubile na značaju s protekom vremena, već su naprotiv danas posebno aktuelne. Ideje autora o helio-biološkom predviđanju i preventivnim merama dobile su praktičnu primenu neposredno pred Drugi svetski rat u Francuskoj (M. For), a posle rata i u SSSR-u (N. A. Šulc, A. T. Platonova i drugi).
Problem „Sunce — biosfera“ danas privlači pažnju stručnjaka iz različitih oblasti. To se ogledalo u organizaciji seminara i konferencija kako u našoj zemlji (Riga — 1965, Odesa — 1966, Simferopolj — 1971, Sevastopolj — 1972), tako i u inostranstvu (Bazel — 1965, Frankfurt na Majni — 1964, Brisel — 1958 i 1968). Izveštaji sa ovih skupova pokazivali su rezultate koji potvrđuju značaj helio-bioloških istraživanja. Na seminaru u Odesi pokrenuto je pitanje osnivanja koordinacionog centra za vođenje radova helio-biološke oblasti. Formirana je radna grupa za problem „Sunce — biosfera“ pri Astro-savetu Akademije nauka SSSR. U januaru 1970. na posebnoj sednici Biroa Odeljenja opšte fizike i astronomije AN SSSR razmatrano je pitanje „Razvoj istraživanja helio-bioloških veza“ i zaključeno da je potrebno dalje razvijati ove studije u naučnim institucijama. U oktobru 1971. Naučni savet za geomagnetizam pri Odeljenju geologije, geofizike i geohemije AN SSSR održao je sastanak na temu „Biološka efikasnost kratkoročnih oscilacija geomagnetnog polja i problem helio-bioloških veza“. Učesnici su jednoglasno potvrdili značajan uticaj geomagnetnog polja na biološke procese. Diskutovani problem je ocenjen kao jedan od najvažnijih u okviru pitanja koja nastaju u vezi sa interakcijom čoveka i okoline.
Proleća 1972. godine, na sednici Sekcije za hemijsko-tehnološke i biološke nauke Predsedništva Akademije nauka SSSR održan je sastanak posvećen pitanjima helio-biologije. Na njemu je istaknuto da „u SSSR-u i inostranstvu istraživanja o uticaju kosmičkih faktora, a naročito sunčeve aktivnosti, na biološke procese koji se odvijaju na Zemlji sve više napreduju“. Povećanje značaja problema sunčevo-biosferskih veza neraskidivo je povezano sa napretkom u proučavanju i istraživanju svemirskog prostora. Istovremeno, učesnici sastanka su konstatovali da „obim i nivo radova u oblasti helio-biologije u SSSR-u još uvek ne odgovaraju teorijskoj i praktičnoj važnosti ovog problema“. Zaista, napori naučnika koji rade na njegovom razvoju su razjedinjeni i praktično neusklađeni; problem kao celina još nije našao mesto u petogodišnjem planu naučno-istraživačkih radova u oblasti prirodnih nauka za period 1976–1980. godine. Dajući veliki značaj planskom razvoju helio-biologije, Sekcija za hemijsko-tehnološke i biološke nauke Predsedništva AN SSSR održala je u decembru 1975. posebnu sednicu posvećenu stanju i perspektivama razvoja istraživanja problema „Uticaj kosmičkih faktora na procese koji se odvijaju na Zemlji“.
U odluci sekcije, potpisanoj od strane potpredsednika AN SSSR, akademika J. A. Ovčinnikova, ističe se da je „izuzetna zasluga za postavljanje i razvoj ovog problema pripada A. L. Čiževskom, koji je prvi izneo ideju o tesnoj zavisnosti pojava u biosferi od kosmičkih faktora, i akademiku V. I. Vernadskom — tvorcu nauke o biosferi“. Do sada prikupljeni veliki naučni materijal potvrđuje postojanje značajnog uticaja fluktuacija sunčeve aktivnosti na razne procese na Zemlji. Istovremeno, u odluci se konstatuje da „obim naučnih istraživanja u ovoj oblasti ne odgovara aktuelnosti i velikoj praktičnoj važnosti problema. Razvoj problema se odvija bez jedinstvenog plana i koordinacije“.
Pravi pregled radova iz oblasti helio-biologije predstavljaju Čitanja u spomen Aleksandra Leonidoviča Čiževskog, koje organizuje Moskovsko društvo istraživača prirode od 1968. godine (vidi zbornike „Sunce, električna energija, život“, Moskva, 1969; 1972). Programi ovih Čitanja jasno pokazuju brz razvoj ovog važnog naučnog pravca. Na poslednjim Čitanjima izneto je oko 50 referata, a veliki broj naučnika stigao je iz različitih gradova naše zemlje. Čitanja su u stvari prerasla u sve-savezne konferencije na temu „Sunce — biosfera“. Zar to nije dokaz rastućeg interesa za pitanja koja je Čiževski prvi postavio i izložio, između ostalog, i u ovoj knjizi?
Nedugo pre svoje smrti, naučniku su izrečene značajne reči: „…savremena dijalektika uči da se svakoj pojavi može pristupiti samo u vezi sa okruženjem. U dobu kosmosa nauka mora sve dublje razumeti mehanizme veza između Sunca i živog sveta.“
Mi, kao svedoci novih i novih dostignuća kosmičke prirodne nauke i tehnike, uveravamo se koliko je on bio u pravu i koliko su plodonosni putevi saznanja koje je on otvorio za današnju nauku i praksu.
Автор: Чижевский Александр Леонидович
Год: 1967
Оригинальное название: Земное эхо солнечных бурь
[М. : Мысль, 1976. – 366с. : ил.]
Kompletnu knjigu na ruskom jeziku u doc formatu možete preuzeti na adresi:
https://www.rulit.me/books/zemnoe-eho-solnechnyh-bur-download-163052.html