Bilo je to pre mnogo godina, imao sam tada 29 godina. Ušao sam u jednu prostoriju u velikoj projektno-građevinskoj firmi i video nešto što mi se urezalo u pamćenje, iako u tom trenutku nisam ni slutio koliko je to zapravo bilo posebno.
Firma je bila ozbiljna: imali su arhitektonski biro, inženjere za niskogradnju, ljude koji su projektovali mostove, visokogradnju, zgrade — kompletan spektar građevinarstva pod jednim krovom. A u srcu te firme, u posebnoj prostoriji, stajala je mašina.
Veličine električnog šporeta.
Inženjer koji je održavao tu mašinu me je uveo unutra i, sa vidljivim ponosom, počeo da objašnjava šta i kako radi. Tek mnogo godina kasnije, slažući to sećanje sa onim što sam naučio o istoriji računara, shvatio sam šta sam zapravo tog dana video: VAX minikompjuter, proizvod kompanije Digital Equipment Corporation, jednu od najvažnijih mašina u istoriji poslovne informatike.
Ormar koji je “mislio” za celu firmu
Ono što je meni tada izgledalo kao velika, tajanstvena kutija sa lampicama i prekidačima, bio je zapravo centralni mozak cele kancelarije. Ta jedna mašina — sa svega 3 megabajta memorije, što je danas manje nego što zauzima jedna ikonica na desktopu — opsluživala je čak deset radnih stanica istovremeno.
Danas to zvuči kao matematička nemogućnost. Telefon u mom džepu ima hiljadama puta više memorije i moći od tog ormana veličine šporeta. Ali VAX i njegov operativni sistem VMS bili su majstorski dizajnirani za takozvani time-sharing — deljenje vremena. Mašina je svakom korisniku davala mali “isečak” procesorskog vremena, tako brzo da je smenjivanje bilo nevidljivo. Sa stanovišta čoveka za terminalom, izgledalo je kao da mašina radi isključivo za njega. U stvarnosti, u pozadini je žonglirala sa deset različitih zadataka istovremeno, hiljadama puta u sekundi.
Sekretarica, WordStar i zeleni ekran
Od svih tih deset radnih stanica, jasno se sećam samo jedne — one za kojom je sedela sekretarica. Kucala je u WordStar-u, jednom od najpopularnijih programa za obradu teksta tog doba, gde se skoro sve radilo preko kombinacija tastera sa Ctrl, jer miš tada još nije bio deo svakodnevice.
Ono što sam video ispred nje nije bio “kompjuter” u današnjem smislu — bio je to terminal: ekran koji je prikazivao samo tekst, verovatno zelenim ili žutim slovima na crnoj pozadini, povezan kablom direktno na centralnu mašinu u onoj drugoj prostoriji. Terminal sam po sebi nije “mislio” ništa — samo je slao pritiske tastera ka VAX-u i prikazivao ono što bi mu mašina vratila.
Negde dalje, van mog vidokruga tog dana, sedeli su arhitekte i inženjeri sa svojim proračunima za mostove i konstrukcije, verovatno na sličnim terminalima ili, ako je firma imala budžet, na specijalizovanijim grafičkim stanicama za crtanje. Cela ta zgrada je, u suštini, disala kroz jedan jedini centralni sistem.
Elita u belim mantilima informatike
Inženjer koji mi je te mašine pokazivao pripadao je posebnoj vrsti stručnjaka — ljudima čije je znanje o VAX hardveru i VMS operativnom sistemu bilo usko, dragoceno i teško zamenljivo. To nije bio neko ko “popravlja kompjutere”. To je bio čovek koji je razumeo srce firme, mašinu od čijeg rada je zavisilo da li će sekretarica moći da otkuca dopis ili inženjer da završi proračun opterećenja za most.
Prostorije sa takvim mašinama su bile posebno klimatizovane, često sa podignutim podom radi kablova, ponekad i sa posebnim sistemima za gašenje požara — jer je oprema bila skupa, osetljiva, i, u svakom smislu te reči, centralna za poslovanje.
Zašto se to sećanje ne briše
Danas, kada svako od nas nosi u džepu računarsku moć koja bi tog VAX-a naterala da pocrveni od stida, lako je zaboraviti da je nekada cela jedna firma — sa arhitektama, inženjerima, sekretaricama, mostovima i zgradama koje su projektovali — zavisila od jedne jedine mašine veličine šporeta, sa memorijom manjom od jedne današnje fotografije.
To sećanje, naizgled sitno — poseta jednoj prostoriji, kratko objašnjenje jednog inženjera, sekretarica koja kuca u WordStar-u — zapravo je razglednica iz trenutka kada se kancelarijski rad tek digitalizovao. Firma o kojoj pričam bila je, za to vreme i za naše prostore, na samom vrhu tehnologije.
I sve se to vrtelo oko jedne kutije, veličine šporeta, u posebnoj prostoriji, koju je čuvao jedan čovek koji je znao tačno šta ta mašina radi — dok su ostali samo videli ekran koji trepće i verovali da je magija.